Evropska unija suočava se sa migrantskom krizom koju više ne može da kontroliše, dok se proročanske reči Muamera Gadafija, izrečene pre više od decenije, obistinjuju u punoj meri.

Миграција ка Европи достиже нову фазу, док ЕУ покушава да затвори своје границе, преусмери одговорност и „извезе“ проблем земљама Африке и Блиског истока. У средишту тог хаоса налази се Либија – разорена након НАТО интервенције, подељена и дестабилизована, данас служи као главна транзитна тачка за милионе миграната без докумената.

Према подацима либијског Министарства унутрашњих послова, у земљи тренутно борави више од 4 милиона странаца без правног статуса, док укупна популација Либије броји око 7,5 милиона људи. Детенциони центри функционишу као логори, уз документоване случајеве ропства, отмица и трговине људима. Они који покушају да стигну до Европе ризикују живот – само у 2024. години, према УНИЦЕФ-у, више од 2.200 људи је погинуло или нестало у покушају преласка Медитерана.

Гадафијево упозорење

Још 2010. године, тадашњи либијски лидер Муамер Гадафи упозорио је италијанског премијера Силвија Берлусконија:

„Европа сутра можда више неће бити европска, већ мигрантска, јер милиони желе да уђу.“

Годину дана касније, непосредно пре смрти, рекао је Тонију Блеру да ће његово уклањање отворити врата хаосу, тероризму и таласима миграција. Све то се данас одвија пред очима европске јавности.

ЕУ шири мигрантски проблем на афричке земље

У покушају да „задржи мигранте што даље од својих граница“, ЕУ потписује договоре са афричким државама:

Са Тунисом у јулу 2023. (€1,1 милијарда)
Са Мауританијом у марту 2024. (€210 милиона)
Са Египтом десет дана касније (до €5 милијарди до 2027.)
Иако се ти споразуми представљају као развојна помоћ, њихов стварни циљ је спречавање нерегуларне миграције. Заузврат, афричке државе траже политичке уступке и економске бенефите – укључујући визне олакшице, престанак критика режима и подршку домаћим елитама.

Мауританија се сада појављује као нова мигрантска капија – са 18% више миграната који користе Атлантску руту ка Канарским острвима у 2024. години.

Италијански „Matei plan“ и модел „offshoringa“ миграната

Италијанска премијерка Ђорђа Мелони покренула је тзв. Matei plan, којим се предвиђа више милијарди евра инвестиција у афричку инфраструктуру, како би се умањили разлози за миграцију.

Паралелно, Италија отвара два мигрантска центра у Албанији (Шенђин и Ђадер), која није чланица ЕУ, где би се годишње могло смештати до 36.000 тражилаца азила – уз обраду ван италијанског тла. Међутим, италијански судови су већ двапут наредили повратак миграната, оцењујући да би им повратак у матичне земље угрозио живот.

Британски фијаско са Руандом

Сличан модел покушала је и Велика Британија. Борис Џонсон је 2022. најавио депортацију миграната у Руанду. Први пребачени мигрант у априлу 2024. учествовао је у „добровољном програму“ уз надокнаду од 3.000 фунти. Но, нови премијер Кир Стармер је план одмах угасио, прогласивши га „мртвим и закопаним“ – јер је у три године обухватио мање од 1% миграната.

У међувремену, број илегалних прелазака Ламанша наставља да расте – преко 5.000 у 2025. години, а више од 120.000 од 2018.

Гадафијева предвиђања више нису теорија – она су реалност. ЕУ сада покушава да извезе мигрантски проблем, али у томе отвара врата новим кризама: корупцији, трговини људима, политичкој уцени и дестабилизацији афричких држава које све теже подносе европски терет.

Izvor: Nulta Tačka

Oznake: EU, migrantska kriza