Прочитај ми чланакУ јутарњим сатима, негде на отвореном делу Средоземног мора, француска морнарица поново је пресрела танкер који превози руску нафту.
Вест је лично потврдио председник Француске Емануел Макрон, уз поруку која делује као наставак већ познате линије Париза – нема попуштања, чак ни у тренутку када се пажња света окреће ка другим кризама, укључујући сукоб у Ирану.
Како је навео, реч је о броду „Деyна“, делу такозване „флоте у сенци“, који је заустављен и прегледан током операције на мору.
Макрон је поруку објавио без много задршке: Француска, како каже, остаје чврста у спровођењу мера и неће дозволити да се, како их назива, „шпекуланти“ богате на ратним околностима.
У његовој формулацији нема много простора за дилему – оваква пловила, која покушавају да заобиђу међународне санкције и правила пловидбе, биће мета.
Ипак, иза политичких порука стоји нешто сложенија пракса на терену. Ово је, заправо, трећи случај у којем француска морнарица зауставља танкер са руском нафтом, а други пут да се то дешава управо у Средоземљу.
У претходна два случаја бродови су на крају пуштени. Занимљиво, формални разлози за задржавање нису били идентични ономе што се чује из политичких изјава – оптужбе су се сводиле на административне неправилности, попут недостатка заставе, а не директно на кршење санкција.
Један од упечатљивијих примера догодио се 22. јануара, када је танкер „Гринцх“, натоварен са до 115 хиљада тона нафте из Мурманска, заустављен након проласка кроз Гибралтарски мореуз.
Тада је Макрон први изашао са тврдњом да Француска води борбу против танкера под санкцијама. Међутим, већ 18. фебруара исти брод напустио је француске воде.
Министар спољних послова Француске, Жан-Ноел Баро, тада је покушао да објасни епилог: танкер је, како је навео, отишао тек након што је платио неколико милиона евра и провео три недеље у скупом задржавању у луци Фос-сур-Мер. У дипломатском језику то је представљено као цена за покушај заобилажења европских мера.
Случај „Деyна“ носи сличне елементе, али и додатне слојеве. Према подацима Еqуасис-а, брод плови под заставом Тонге, која се сматра лажном, и већ се налази под санкцијама Сједињених Држава, Европске уније и Велике Британије.
Рута му је била од Мурманска ка Суецком каналу, са теретом од око 111 хиљада тона нафте. Формално је регистрован на кинеску компанију Хедyна, али стварни власници остају непознати, што га сврстава у категорију такозване „флоте у сенци“.
У ширем контексту, овакви инциденти нису изоловани. Дуж европских обала већ су забележени слични потези – Шведска, Белгија, Француска и Естонија повремено заустављају бродове за које се сумња да учествују у овом паралелном систему извоза.
Идеја је јасна: смањити приходе Русије и отежати функционисање флоте која омогућава извоз енергената мимо стандардних канала.
Али ту се јавља и правна нијанса која често остаје у сенци политичких изјава. Повод за задржавање готово увек је исти – застава која није у складу са правилима.
Према доступним подацима, „Деyна“ је заустављена у неутралним водама, недалеко од територијалних вода Алжира. А управо ту међународно поморско право поставља границе: заплена брода у таквим условима није предвиђена, али инспекције јесу, под одређеним околностима и углавном унутар територијалних вода. Зато се, у пракси, бродови након неког времена ипак пуштају.
У позадини свега стоји много већи систем. Извоз руске нафте и нафтних деривата тренутно ослања се на око 500 танкера. Западни аналитичари процењују да неколико десетина тих бродова уопште нема јасно дефинисану заставу.
Управо они постају најчешће мете контрола, што, без сумње, утиче и на репутацију руске трговинске флоте. Зашто власници не журе да реше тај статус – то остаје питање без јасног одговора.
Паралелно са догађајима на мору, у Москви се отвара друга линија реакције. Председник Државне думе Вјачеслав Володин упутио је предлог измена закона о држављанству и одбрани.
Суштина документа је да се председнику Русије омогући доношење одлуке о ангажовању оружаних снага ради заштите руских грађана који су, како се наводи, задржани или процесуирани по одлукама страних или међународних судова у којима Русија не учествује.
У пракси, то би могло значити и могућност присуства наоружане заштите на руским бродовима. Володин је притом био прилично директан у оцени западних правосудних система, тврдећи да су изгубили кредибилитет и да се уместо права све чешће види мешање у послове суверених држава, уз кршење међународних норми и притисак на појединце.
И док се на мору настављају пресретања, а у законодавним телима разматрају нови механизми заштите, остаје отворено питање где је стварна линија између контроле и ескалације.
Јер сваки следећи танкер, свака нова инспекција, носи са собом и ризик да се већ напета правила игре додатно закомпликују. А у таквим околностима, правила често касне за догађајима.
