После великог криминалног скандала, у којем је учествовао највећи лојални полицијски ас Александра Вучића, шеф престоничке полиције Веселин Милић, потресли су се Београд и Србија. Био је то озбиљан политичко криминални потрес по рихтеровој скали, невишђен од давних криминалних потреса у Помпеји и Напуљу.
Када је Вучић тиме сам себе сатерао у провалију, без времена да викне СОС и помоћ, залепљених усана, у помоћ му ускачу европски намесници, Марта Кос, немачки канцелар Мерц, па и „чувени португаласки витез Коста“. Сви су у глас поручли, не дамо Вучића тако лако. Алиас, зовемо га у Тиват на Самит ЕУ и Западног Балкана, отварамо му врата да провири и убаци се на европску стазу у половичним механизмима, па чак и честитамо на усвајању Петрашиновићевих закона.
Да ли се овде ради о јави или сну, или у грубом уклањању студентске „косовске претње“. Пазите, Меморандум о Косову је омча око врата европске стабилности, недељног бранча у Паризу, кафеу Америцан бар у Берлину или поспаности веслача гондола у Венецији.
Ипак, када се у сваком па и европском позоришту спусте завесе и дочека епилог, јасно је да је кројен према нама у складу са „поштеним мерењима“ европских кројача.
Не, није пуцањ у неког Бају од стране неког Боскета, у присуству изузетно високог полицијског функционера који је на прст и нокат близак са Вучићем, изазвао узнемирење у „цркви у Нотр Даму“/Бриселу, панику је изазвало Вучићево сечење вена властитим жилетом.
„Морамо опет да га спасавамо“, тај нам је легат оставила Ангела Меркел. Много је феничанских јединица у игри, много муниције за Кијев, а студентска листа це више бринути о Србији и гурати нас ван судијске столице.
Не познајем добро данашњу Европу, боље сам познавао ону из друге половине седамдесетих коју сам обилазио Интер раил-ом /возом друге класе, без спаваћих кола.
Данашњу Европу боље познају јаки европски кадрови из Европских покрета у Београду, мада некада ућуте. Не, не желим да вређам Европу, али морам кадкад да приметим да она нас повређује. Неће студенти да чупају наше европско корење и да га саде „међу циглама“ (у БРИЦС-у).
Али, биће свесни ко је са свим тим скупоценим часовницима и маркираном одећом схватио наше велике муке и јос веће циљеве. Борићемо се па макар нам и Сена и Елба пале на главу.
Лифе ис гоод, цан’т бе муцх беттер тхан тхис.
Небојша Вујовић
