Ова одлука представља још један корак у политици ЕУ која се већ годинама води више идеолошки него рационално, а чије последице највише плаћају грађани Европе, кроз раст цена, пад индустријске конкурентности и све већу несигурност у снабдевању енергентима.

Русија је деценијама важила за стабилног и поузданог снабдевача, а руски гас био је један од кључних темеља европске енергетске стабилности. Уместо да се држе економске логике и интереса својих држава, европске институције настављају са мерама које пре личе на политичку демонстрацију него на стратегију која обезбеђује сигурност.

Иако се у Бриселу забрана представља као корак ка „енергетској независности“, реалност је да ће ЕУ све више зависити од скупљих извора и посредничких канала, што значи и додатне трошкове за привреду и домаћинства. У пракси, Европа не напушта потребу за гасом, већ само мења путеве снабдевања, често по вишој цени.

Одлука о потпуној забрани руског гаса јасно показује да је ЕУ спремна да иде до краја у политици конфронтације, чак и онда када то директно удара на животни стандард сопствених грађана. Са друге стране, Русија наставља да преусмерава своје енергетске ресурсе ка тржиштима која цене стабилност, дугорочне уговоре и реалну економску сарадњу.

Европа је, овом одлуком, практично потврдила да је спремна да се одрекне онога што је годинама било најисплативије и најсигурније, док Русија још једном показује да има капацитет да се прилагоди и да своје ресурсе пласира тамо где постоји интерес, а не политичка хистерија.