Прочитај ми чланакРадио је у свим земљама бивше Југославије осим у Босни и Херцеговини и за себе каже да је Југословен. И данас када чује химну "Хеј Словени" обузму га емоције...
Рођен је на Цетињу, али је човек постао у Шапцу и данас је поносити Шапчанин. ‚Његова‘ Металопластика обележила је један период не само југословенског рукомета, а 1988. проглашен је за најбољег рукометаша света. Са 738 постигнутих голова најбољи је стрелац у историји репрезентације Југославије.
Веселин Вујовић је као играч освојио скоро све што може да се освоји, а ниску успеха насатавио је и као тренер. Селекцију Србије и Црне Горе до 19 година 2005. године предводио је до титуле првака света, а у јануару 2017. своје име уписао је у анале словеначког рукомета освајањем бронзане недаље на СП у Француској.
У разговору за Спорт клуб Вуја је причао о посебности Шапца, незаборавној епизоди у Партизану, бури после оптужби да је желео да прода меч Хрватима 2006, љубомори у српском рукомету, овацијама у Загребу и Скопљу, различитостима у државама бивше Југославије, утицају иностраних тренера на успехе кошаркаша и одбојкаша Словеније, очекивањима пред Европско првенство 2018…
„Добро се осећам у свакој од наших бивших Република. Осамнаестог децембра је требало да добијем награду у Сарајеву као спротиста који је највише урадио на уједињењу бившег региона. Никад се нисам декларисао политички и улазио у такве приче. Нисам обојен национализмом. То што сам рођен у Црној Гори, а радио у свим осталим државама и што живим у Шапцу чини ме још већим Југословеном. И данас када чујем химну „Хеј Словени“ прођу ме трнци. Нигде нисам имао непријатности. Када сам отишао у Загреб размишљао сам како ће ме публика дочекати… На првој утакмици је било коректно, аплаузи топло-хладно јер је дошао неко ко је у рукомету остварио много тога. Али када смо те сезона са Барселоном играли за пролазак на Фајнал-фор, када сам ушао у дворану 17.000 људи је устало на ноге да ме поздрави,“ каже Вујовић за Спорт клуб и наставља:
„Они који прате рукомет вероватно су на Јутјубу видели клип како су ме навијачи Вардара „Комити“ дочекали када сам се са Загребом вратио у Скопље. Како ме сада у Словенији људи доживљавају, у Шапцу, у Црног Гори… Жао ми је што нисам радио у БиХ јер обожавам Сарајево, обожавам Босну и Босанце. Уопште не размишљам ко је које вере. За мене је добар човек, добар човек и тако ће остати заувек.“
Тренерску каријеру која траје већ 19 година почео је у родном Цетињу на клупи Ловћена, а током 2000. био је на клупи Партизана. Епизоду у клубу из Хумске памти по лепом, али и по неким детаљима који немају много додирних тачака са спортом.
„То су била времена у којима су бржу афирмацију имали неки квази-бизнисмени и људи који немају везе са спортом и који су, не знам из којих разлога, спонзорисали Звезду, Пролетер, Металопластику, Партизан… У том тренутку Момир Мандић је био председник Партизана. Сјајан човек, бивши џудиста, који је имао два сина… Све је то сјајно деловало, али окружење и ситуација у клубу нису ми пријали и растали смо се на коректан начин. Отишао сам у Сијудад Реал, а епозода у Партизану ми је баш лепа била.“
Најлепше тренутке у каријеру доживео је у својој земљи. Са репрезентацијом Југославије био је Олимпијски шампион 1984. у Лос Анђелесу, Светски првак две године касније у Швајцарској, а освојио је још сребро на СП 1982. и по бронзу на ОИ 1988. и ЕП 1996. Ипак, и ударац од кога се никада неће опоравити задао му је сопствени народ.
Вујовић је, наиме, 2006. био оптужен да је меч последњег кола друге фазе Европског првенства желео да прода Хрватима.
„Разговарао сам са паметним људима када су се те ствари појавиле у медијима и рекли су ми да просечан читалац или гледалац такву вест памти два дана и да је то вест као да један перјани јастук изнесете на солитер и проспете перје. Ако покушате да демантујете то је као да скупљате свако то перце, да је то Сизифов посао и немогућа мисија и да је најбоље некоментарисати. Нека просечан гледалац процени. Људи који су ту ситуацију искористили да направе аферу и смене Зорана Мићовића, Веселина Вујовића и Јарана Станковића,“ прича у даху и наставља:
„Заузели су позиције и видели сте какве су резултате имали. Ако сам већ продао Хрватима утакмицу то значи да они никада не могу да ме цене као човека. Ако си продао своје људе онда ћеш сигурно и њих продати. Да ли ви мислите да би мене Загреб као награду за тако нешто ангажовао да будем њихов тренер? То је апсурдно. Жао ми је што је до тога дошло и што је на моју каријеру бачена таква љага. Ја сам такав карактер, правио сам проблеме, свађао сам се са судијама, био сам кажњаван… Такав сам целог живота, али продати своју екипу и своје људе… То је за мене равно смрти. Не бих даље коментарисао.“
