Прочитај ми чланакИзгледа да се код нас од Маршалових планова, најбоље остварују – маршали.
Председнику Србије се једно мора признати: у врелим летњим данима, када ради само онај ко мора (зна се да политичари не морају) и када уредници новина са муком попуњавају странице он је неуморан – у производњи вести!
Тако је, пре неки дан, обзнанио дугачак попис ставки именованих петогодишњим инвестиционим програмом за који ће „бити издвојено 10, а можда чак и 12 милијарди евра“. Изгледа да је деловао толико убедљиво да је вест о великом српском инвестиционом програму пренео и амерички Блумберг.
Читање пописа ставки за улагање неизбежно призива у памћење стихове о бескрајном поверењу у хедонистичкој атмосфери које звонким гласом пева Снежана Ђуришић. Има ту свега и свачега: улагања у пољопривреду, јефтиних станова, путева, пруга и припадајућих инфраструктурних објеката, школа, здравствених установа и штедрих давања за пронаталитетне мере. Ту су и стадиони и, разуме се, канализација за свако село са пречишћивачем отпадних вода.
Нема сумње да Србији мањка улагања, особито јавних инвестиција, због чега трпи инфраструктура а онда последично и све остало. Како је недавно писао економиста Пеђа Марковић „током претходних година Влада је инвестирала толико мало да постојећа јавна инфраструктура није ни могла бити обновљена“. Прва жртва политике штедње владе 2013. године било је смањење јавних инвестиција са 3,3 на 2 одсто бруто друштвеног производа. Уколико се износ од 10 милијарди евра распореди подједнако на пет година (и уз БДП од нешто мање од 40 милијарди евра) јасно је да је би у питању био озбиљан раст јавних инвестиција.
Питање сврсисходности појединих предлога је отворено и то се не односи само на стадионе вредне више стотина милиона евра. Можда се председник носи француском пословицом „када иде градња, иде све“ – с тим да би било добро да се градитељски планови претресу јавно. Замисао о канализацији у сваком селу, за четири пет година, у време када 1.034 села има мање од 100 становника (овде) делује као громка, али празна, парола из времена хировите титоистичке модернизације.
Ради стицања прелиминарног дојма о перспективама петогодишњег плана није згорег подсетити се једне раније ескападе Александра Вучића. Исто је лето, август 2013. године, а Александар Вучић обавља специјално смишљену дужност првог потпредседника Владе. Место је, судећи по драперијама, неки Владин кабинет, али то је од другоразредног значаја. У опсежном интервјуу за лист Курир Вучић брани наименовање Лазара Крстића, позивање странаца у Владу и оно што је назвао „неком врстом Маршаловог плана“.
Поред неизбежних општих места о владавини права и стварању повољне атмосфере за инвеститоре и градитељски планови: „тридесет изванредних хотела, и скупих и јефтиних, на обали Дунава, да изградимо марине, плаже, можемо да увежемо то с Борским језером, да наше бање подигнемо инфраструктурно, да у њих доведемо и Кинезе и Јапанце, да завршимо Бистрицу, Топионицу у Бору, „Петрохемију“, с „Мубадалом да завршимо фабрику чипова“. Правде ради, вреди забележити да је Бош у Пећинцима. Што се осталог тиче, учинак је колико и народно сећање на Лазара Крстића.
