ШТА СА ЗЕМЉОМ: Док се ми смислимо, пропаде 300.000 хектара!

Душан Шибинац

22:30 03.06.2016.

Да ли пољопривредно земљиште треба продавати или оставити у државном власништву кључно је питање којим се бави стручна јавност. И док једни тврде да је најважније питање власништва, други сматрају да је начин управљања земљом питање свих питања.

Фото: Експрес

Да ли пољопривредно земљиште треба продавати или оставити у државном власништву кључно је питање којим се бави стручна јавност. И док једни тврде да је најважније питање власништва, други сматрају да је начин управљања земљом питање свих питања.

Скоро пола милиона обрадивих хектара у Србији годинама стоји неискоришћено. Ово је фрапантан податак за државу која је примарно окренута пољопривреди и која од те индустријске гране треба да има значајан добитак. Оранице у нашој земљи заузимају више од половине укупног земљишта. Обрадиво је 3,8 милиона хектара, од чега је држава власник нешто мање од 50 одсто површине, док је друга половина у приватном поседу. Међутим, без обзира на тип власништва, чак 424.000 хектара се не обрађује.

Сваки други хектар неискориштен

Најдраматичнија ситуација је у Шумадији и западној Србији јер је тамо запарложен сваки трећи, а у источној и јужној Србији скоро сваки други хектар обрадивих површина. Због чега је стање овакво нема прецизне евиденције јер се проблем пребацује са локалне самоуправе на државу и обрнуто. Неуређени власничко-имовински односи често су разлог због кога плодна земља остаје необрађена и запарложена.

Међутим, у појединим деловима Србије то је последица исељавања становништва и пражњење села, посебно у јужним и источним деловима. Тамо је чест случај да нема ко да ради и обрађује земљу. И док је у појединим европским земљама необрађена земља, државна или приватна свеједно, основ и за кривичну одговорност, код нас се о овом проблему врло мало говори. Одговорност не сноси нико. Као огроман проблем јавио се и трајни губитак пољопривредног земљишта.

Миладин Шеварлић, председник Друштва аграрних економиста Србије, опомиње да је у протеклих пола века, према подацима из редовних статистичких извештаја, укупна површина пољопривредног земљишта смањена за 300.000 хектара или за 5,6 одсто.

– Све то намеће потребу да се далеко одговорније односимо према пољопривредном земљишту јер је то необновљив ресурс. Прво би морао да се повећа аграрни буџет, који је више него скроман. Многи не знају да је за стварање само једног центиметра слоја оранице потребно од 1.000 до 25.000 година, што значи да би за нових 60 центиметара, колико се најчешће користи у процесу пољопривредне производње, требало да чека 20.000 наредних генерација.

Историја нас учи да је човек одвајкада поштовао земљу – хранитељку и да скоро никад није лоцирао своја станишта на пољопривредном земљишту, већ увек по ободу поља, на неплодним падинама, по правилу присојним. Наша рушилачка пракса је прекинула с том миленијумском традицијом – ни строги закони заштите пољопривредног земљишта не помажу у општој окупацији плодних површина грађевинским објектима – објашњава Шеварлић.

Да се спасе што се спасти може био је мотив за измене и допуне делова Закона о пољопривредном земљишту почетком године у српском парламенту. Отворена је и дилема продаје, као и најма плодне земље странцима, што је изазвало жестоку полемику међу посланицима.

Закон добар, Европа нас гуши ССП-ом

Председник Одбора за пољопривреду Скупштине Србије Марјан Ристичевић за Експрес каже да је Закон о пољопривредном земљишту у интересу Србије јер штити важан ресурс за државу и народ, и у интересу је грађана. Кад је закон био у скупштинској процедури на критике опозиције да ће бити омогућена продаја земљишта странцима Ристичевић је подсетио да је управо некадашња власт потписала Споразум о стабилизацији и придруживању, којим ће то бити омогућено од септембра 2017. године.

– Закон је добар, а ССП који је потписан је најлошији који је једна приступајућа чланица прихватила. У том ССП-у су потписали да странци имају некретнине, право да купују некретнине, укључујући и земљиште, пет година од ступања на снагу ССП-а. Зашто су то потписали? Управо због њих самих. Тачније, да би својим тајкунима омогућили да за багателу купе најплодније оранице, као и најквалитеније пољопривредно земљиште. Треба настојати да се, ипак, тај расурс сачува кроз видљиве и невидљиве баријере за стицање власништва над пољопривредним земљиштем – каже Ристичевић.

Да ли продавати или оставити у државном власништву пољопривредно земљиште кључно је питање којим се бави стручна јавност. И док једни тврде да је најважније питање власништва, други сматрају да је начин управљања тим ресурсом питање свих питања.

Милан Простран, агроекономски аналитичар, истиче да је против продаје природних добара, па и пољопривредног земљишта странцима, јер по његовом мишљењу то представља продају суверенитета.

– Кад почну преговори с Европском унијом по поглављима 11 и 12, треба учинити све да се тај део споразума измени и онемогући продаја земљишта, као што су то урадиле друге земље. Ако то не буде изводљиво, неопходно је законом одвратити странце да купују наше земљиште што се, нажалост, предвиђеним изменама неће постићи. Истини за вољу, у Србији су раније и поред забране продаје пољопривредног земљишта странци на посредан начин, користећи нејасноће у законима, куповином државних комбината који у власништву имају и пољопривредне парцеле, заправо постајали власници наших ораница – истиче Простран.

Како газдовати земљом

Суштинско питање, тврде неки, није чије ће бити пољопривредно земљиште, већ на који начин ће се том земљом газдовати.

Ненад Будимовић, секретар Удружења за пољопривреду, прехрамбену индустрију, шумарство и водопривреду Привредне коморе Србије, слаже се да је веома важно питање власништва над пољопривредним земљиштем.

– То питање јесте кључно, али примена новог закона би требало да уреди те односе од локала па до нивоа државе. Кад је реч о државном земљишту можда није све запарложено, има ту мочвара и бара и слатинастог земљишта, али је висок проценат неупотребљеног. Може да се употреби за друге врсте производње – на пример, за рибњаке. Заблуда је, такође, и да имамо скромне приносе по хектару, али могу да буду бољи, а све то кошта.

Технологија и репродукција су високо квалификоване методе унапређења пољопривредне и прехрамбене производње – каже Будимовић.
Претходних деценија, подсећамо, ангажовање агронома било је минимално и пољопривредници су на своју руку третирали и одржавали земљу, што је такође довело до смањења приноса.

Бранислав Гулан, члан Академијског одбора за село Српске академије наука и уметности, истиче да су подаци добијени пописом 2012. године отрежњујући по стање у домаћој пољопривреди.

– Најкритичније је земљиште јер постоји огромно неслагање између статистичких извештаја и пописа, као и пописа и података у катастру. Веома је важно питање како је могуће да се пописом у Војводини добије више земљишта него што постоји у катастру, као и то где је “нестало” неколико стотина хиљада хектара евидентираних у катастру, а нема га у попису, уз уважавање чињенице да пољопривредници нису давали тачне податке током пописа.

Генерално гледано, веома смо неодговорни према земљишту као природном ресурсу, а изгубили смо изузетно велике површине пољопривредног земљишта. Суштинско је, дакле, питање да ли се оријентисати на интензивну пољопривредну производњу. Међутим, због демографског слома за тим нема велике потребе. Има довољно земљишта по глави становника захваљујући чињеници да се број грађана сваке године смањује. Забрињава, такође, податак да смо са свим другим транзиционим земљама предмет атака оних који желе да “уграбе” тај природни ресурс и да га ставе под своју контролу. То је, иначе, глобални процес – упозорава Гулан.

Национално благо

Професор Миладин Шеварлић упозорава да треба водити рачуна о прехрамбеној одрживости, као и да држава мора да поведе више рачуна како се користи то национално благо.

– Треба сагледати проблем прехрамбене одрживости јер осам од 25 области Србије нису прехрамбено самоодрживи, као ни 45 од укупно 165 општина. Критеријум је да је 20 ари обрадиве површине потребно за прехрамбену одрживост једног становника. Такође, губитак земљишта, као најважнијег ресурса, велика је штета за Србију. Некоришћено пољопривредно земљиште намеће потребу доношења одлуке о његовој рекултивацији и укључивању у процес пољопривредне производње или превођењу у друге категорије земљишта.

У Србији је између 1960. и Пописа пољопривреде 2012. године за инфраструктурне и друге неаграрне намене “утрошено” више од 1,9 милиона хектара или трећина укупног пољопривредног земљишта. У том погледу посебно је оштећена пољопривреда на подручју централне Србије, где је за неаграрне намене изузето близу 1,7 милиона хектара или приближно половина пољопривредног земљишта која је била расположива пре пет деценија – указује Шеварлић.

Иначе, студија “Пољопривредно земљиште у Србији” показује како се десетинама година уназад недомаћински користио један значајан природни ресурс. У периоду између 1960. и 2012. године изгубљено је 1,5 милиона хектара, што по цени од 10.000 евра по хектару износи 15 милијарди евра националне штете. Што се тиче Војводине, она је била релативно заштићено подручје с обзиром на то да је у том периоду изгубљено “само” 142.000 хектара и то због градње фабрика, путева и насеља.

ХРВАТИ И СЛОВЕНЦИ У СЛИЧНОМ ПРОБЛЕМУ

Да проблем губитка пољопривредног земљишта имају све земље у окружењу, али и у Европској унији, показује анализа хрватске политике управљања пољопривредним земљиштем коју су урадиле невладине организације. Према подацима из те анализе, по критеријумима Светске банке Хрватска је од 1992. до 2006. године пала са 43 одсто пољопривредног земљишта само на 23 процента, али тај податак треба пре узети као последицу различитог вођење евиденције.

У Словенији је у истом периоду удео пољопривредног земљишта са 28 одсто смањен на 23, а у Мађарској са 68 на 64 одсто. Да се површине пољопривредног земљишта могу очувати, па и повећати, доказ су искуства неких европских земаља. У такве земље спадају Швајцарска и Аустрија. У Швајцарској је све подређено породичним фармама у планинским врлетима, а у помоћ државе за та газдинства спада и превоз стеоних јуница жичарама за скијаше и највеће субвенције у пољопривреди у свету.

САМО У СРБИЈИ

Потписивањем ССП-а 2008. године преузета је обавеза да се од 1. септембра 2017. године држављанима Европске уније омогући куповина пољопривредног земљишта под истим условима као и српским држављанима. Ако се до тог датума не испреговарају другачији услови, Србија ће постати прва земља која такву могућност дозвољава и пре него што је постала чланица ЕУ.

За разлику од осталих земаља које су испреговарале дуге рокове за продају земљишта странцима, Србија се на то обавезала невезано од стицања статуса пуноправног члана ЕУ. Док је, на пример, у случају Пољске забрана продаје земље странцима на снази дванаест година од датума уласка у ЕУ, у Хрватској осам, Мађарска је у том погледу отишла најдаље. Наш северни комшија је после референдума који је подржало 87 одсто грађана трајно онемогућио страним држављанима да постану власници њихових пољопривредних парцела.