Прочитај ми чланакСрбија тренутно дугује Кини више од три милијарде евра, а са пројектима који су договорени тај дуг ће наредних година вишеструко бити увећан. Иако су камате код кинеских кредитора неповољније у односу на оне које можемо да добијемо од европских, брзина договора, избегавање тендера и лако тајмирање у предизборној кампањи, мотив су за овдашње властодршце да зајам узму од Кине. Председник Александар Вучић сада најављује и потписивање уговора о слободној трговини са Кином, а стручњаци тврде да би у том случају кинеске фирме могле да затрпају српско тржиште и потпуно угуше домаћу производњу.
Сведоци смо да се годинама уназад за највеће државне пројекте не раписују тендери, већ се склапају међудржавни споразуми, неретко са Кином, која обезбеђује новац из кредита, али и главне извођаче – велике кинеске фирме. Тако се ем Србија задужује по каматама које су скупље у односу на европске, ем послове добијају конгломерати из Кине, док се српске фирме у тим пројектима појављују као подизвођачи.
FOTO: PrintScreen
Душан Никезић, економиста и предсендик Одбора за привреду и финансије ССП, наводи за “Нову” да је са Кином уговорено више од 20 пројеката вредних 15 милијарди евра, те да ће за неколико година просечно српско домаћинство Кинезима дуговати 6,250 евра.
“Не постоји рационални разлог за задуживање од кинеске државе, пошто су каматне стопе у просеку три одсто, док нам европске и међународне финансијске институције нуде неупоредиво повољније услове, са каматом која не прелази један одсто и грантовима ЕУ, који иду и до 85 одсто вредности пројекта. При томе, модел директног међудржавног задужења подразумева и обавезу ангажовања кинеских извођача, без тендера и са надуваном ценом радова. Зато нам се дешава да нас кинески пројекат, на пример, брзе саобраћајнице у долини реке Колубаре кошта 8,7 милиона евра по километру, што је дупло више од цене аутопута Загреб-Сплит кроз Динарске планине”, каже Никезић.
Он наводи да је изузетно важно да константно унапређујемо економске односе, али не на овакав једнострани начин, у којем непотребно само Кина остварује корист. Како истиче, потписивањем споразума о слободној трговини између Србије и Кине био би закуцан и последњи ексер у ковчег српске привреде.
“Споразум који је најављен немају ни много развијеније привреде попут ЕУ, САД или Русије, а било би потпуно сулудо да га потпише Србија, која осим јефтиних сировина нема шта да понуди Кини, док кинеске фирме преко ноћи могу да затрпају наше тржиште својим производима и потпуно угуше домаћу производњу. У Кину ни данас не извози српска привреда, већ кинески власник РТБ Бор-а, чија руда и концентрат бакра чине скоро 90% укупног извоза вредног 822 милиона евра, док из Кине увозимо невероватних 3,65 милијарди евра, од чега највише телекомуникациону, рачунарску, медицинску и војну опрему”, каже Никезић.
Јасно је да политика задуживања по скупљим каматама без тендера нема смисла, а стручњаци наводе да власт и овде има своју логику.
Вук Вуксановић, виши истраживач Београдског центра за безбедносну политику и сарадник Лондонске школе економије, наводи за листа “Нова” да је мотив задуживања код кинеских банака брзина и тајминг.
“Брзина, зато што се се овде све може одрадити брзо на основу договора између политичких елита. Веома често се може тајмирати долазак кинеских кредита и пројеката на начин да се поклапа са изборним циклусом. Видимо да сада имамо неколико најава пројеката са Кинезима у тренутку када је цела Србија у изборном циклусу. Проблем је и нетранспарентност уговора, а то политичким елитама одговара. Кинески пројекти не инсистирају на транспарентности тендера, као и на питању еколошких и других стандарда”, објашњава Вуксановић.
Он наводи и да је проблем и то што стручњаци кинеску дипломатију називају “дипломатијом дужничке замке”, јер у случају да њихови кредити не могу да буду отплаћени држава долази у у ситуацију или политичке зависности према Кини или та држава заузима кључну инфраструктуру, као што се десило у Шри Ланци.
“Краткорочно и средњорочно је добра вест за економију да се убризгава неки новац, да се ради инфраструктура… али дугорочни изазови су друго питање и све зависи од тога да да ли економија државе може да расте у тој мери да прати дуговање”, додаје Вуксановић.
О најави склапања уговора о слободној трговини каже да Србија не може у том погледу да понуди ништа на кинеском тржишту.
“Србија не може ништа у том погледу да понуди на кинеском тржишту, јер све оно што ми извозимо готово је занемарљиво. Оно што смо у 2020. извезли за Кину, то је углавном био бакар, а долази из Бора који је у власништву Кинеза. То је и даље минорно. Постоји ризик јаке кинеске конкуренције. Вучић се нада да ако би рекао да има уговор о слободној трговини са Русијом, Кином и Турском, да би то онда потенцијално привукло друге инвеститоре који би желели да отворе производне погоне у Србији, како би могли да извозе на та тржишта”, наводи Вуксановић.
— СРБИН инфо (@srbininfo) February 6, 2022
