Пропадање српске привреде започето крајем осамдесетих година, настављено увођењем санкција међународне заједнице 30. маја 1992. године и распадом Југославије а продужено је петооктобарским пучем. Лидери „Демократске опозиције Србије“ нису имали план економског развоја земље па је убрзаним темпом настављен економски суноврат Србије.

Узалудни штрајкови радника

Последњи подаци Министарства финансија показују да се у земљи десило оно што је одавно очекивано – број пензионера је већи од броја запослених. Ситуација се усложњава због катастрофалних поплава, па је стање у земљи црње и горе него што просечан грађанин може и да претпостави – исплата пензија ће ићи све теже, а све већи број осиромашених грађана све чешће обилази осигуравајуће куће распитујући се о животном осигурању које има штедни карактер, желећи да се спасе од беде у старости.

Дуг који је 2000. године износио мање од 11 милијарди долара сада износи 25,5 милијарди евра. Без јасног плана како извући земљу из кризе лидери ДОС-а прихватили су ‘савет и помоћ“ ММФ-а и Светске банке. Прихваћен је модел оца економске мисли Адама Смита изнет у књизи „Богатство народа“ с краја 18. века, по којој је тржиште требало да регулише све односе, а државу је требало избацити из економске сфере.

Рецепт који је био примењен у земљама бившег социјалистичког лагера и земљама Латинске Америке дао је проверене и очекиване резултате. Србија је из дана у дан, из године у годину све више пропадала.

До избијања светске економске кризе 2008. године највећи део државне, односно друштвене, својине је продат за више од 30 милијарди долара. Исти износ остварен је по основу девизних дознака грађана запослених у иностранству. Сав тај прилив уместо да буде утрошен у развој привреде усмерен је у потрошњу. Трошено је више него што је стварано и цех за наплату је морао доћи.

Грађанима је обећаван бољи живот, на стотине хиљада нових радних места, реформе јавног сектора и смањење државних чиновника. Дешавало се супротно. Повећан је број оних за које је држава најбољи послодавац, а до посла се најсигурније стизало преко партијске књижице. Пораст запослених у јавном сектору поклапао се за изборним циклусима а највише га је било 2011. и 2012. године. Уместо да су се наши реформатори и креатори економске политике определили за модел штедње који је дао одличне резултате у Јапану после Другог светског рата и у земљама југоисточне Азије последњих деценија, они су трошили немилице. Стабилним курсом динара, односно његовом прецењеном вредношћу, поскупљавана је вредност домаће робе на иностраном тржишту, дестимулисан је извоз а поспешиван увоз. Страна роба је била јефтинија. Домаћа производња је била у неравноправном положају, јер није могла да се супротстави увозничком лобију. Смањене су царинске стопе и домаћи произвођачи нису имали никакву заштиту од државе на тржишту. Многи су затварали фирме, а неки су налазили излаз у сивој зони узвраћајући држави ударац.

У пражњењу буџета велики допринос је имало обезбеђење повластица иностраном инвеститору. Уз подстицај за куповину пропалих фирми који је био у у милионским износима страним инвеститорима је давано од 5.000 до 10.000 евра за свако новоотворено радно место. У таквим трансакцијама страни инвеститори су дебело зарађивали. Радници су углавном примали минималне зараде, а држава је пропадала због нерационалног трошења новца.

Развијене земље и САД све више беже од концепта неолибералног капитализма, држава је присутнија у привредној сфери, али се зато нашој земљи и сличнима нуди концепт који води ка дужничком ропству. Шта ће остати од српске привреде кад се продају Телеком и Електропривреда Србије, а после тога, можда и железнице и Србијашуме требало би одговор да дају они који креирају и пропагирају економску политику.

(Вести)

Oznake: MMF, penzioneri, Srbija