Прочитај ми чланакЗамлаћивање причом о косовском „разграничењу“ изгурало је из јавности све остале теме, укључујући и ону о „поклањању“ нишког аеродрома. То је згодна ситуација у којој режим може да крене у довршавање започетог злодела и обрачун са онима које види као препреку за коначно остварење својих планова.
Прво је покушано смењивање директора нишког аеродрома, Владице Ђурђановића, а затим је сам Ђурђановић поднео оставку на директорско место констатујући да је преузимање аеродрома „ирационално“ и да не жели да учествује „у ономе што следи“. Нови в.д. директор постављен је у рекордном року – да би „преношење“ аеродрома могло да се спроведе до краја, неопходно је да директор пренесе потребне сертификате на новог оператера – мада још увек није јасно ко би то уопште могао бити (у Србији, након давања београдског аеродрома у концесију, више не постоји ниједно јавно предузеће овлашћено да се бави овим послом.)!!!
За то време су у Београду градоначелник Ниша Дарко Булатовић и министарка грађевинарства, саобраћаја и инфраструктуре Зорана Михајловић потписали уговор о преношењу оснивачких права за нишки аеродром са града на државу. Министарство је тим поводом издало саопштење које врви од неистинитих тврдњи – о томе колико је држава досада улагала у нишки аеродром и како су локална самоуправа и менаџмент аеродрома „молили“ државу да више инвестира. Колико је менаџмент аеродрома задовољан оваквим решењем јасно се види из већ поменуте оставке досадашњег директора, а колико је држава до сада уложила у аеродром лако се може сазнати из одговарајућих докумената (укратко – смешно мало).
Градоначелник, очекивано, није имао ништа да изјави поводом потписивања уговора. На фотографијама са потписивања видимо га у већ чувеној пози савијања главе пред јачим. Да је неким чудом покушао да одбрани нишки аеродром од својих партијских шефова из Београда, градоначелник би у томе имао пуну и масовну подршку својих грађана. Да се то којим чудом десило, опет није сигурно да би аеродром био одбрањен, али би градоначелник могао да хода уздигнуте главе. Као што знамо, то се није десило и сада смо ту где јесмо. Уздигнута глава је прилично тежак терет, нарочито за напредњачки партијски кадар.
Чињеница да је уговор од овако пресудног значаја за град Ниш потписан не у Нишу већ у Београду, говори да су и градоначелник и министарка сасвим свесни шта о њима мисле грађани Ниша и на какав би дочек наишли да су потписивање случајно покушали да организују у Нишу. То такође показује да добро знају шта раде и да то по сваку цену желе да сакрију од грађана Ниша.
Али ово није крај. Већ наредног дана пореска инспекција разрезала је казну Јужним вестима – једном од ретких нишких медија који је пратио аеродромску кризу и који редовно извештава о бројним марифетлуцима градских власти. Да, у питању је иста она пореска инспекција којој је премијерка поручила да прекине двогодишњи притисак на малу редакцију овог за Нишлије великог медија, ако за тим више нема потребе. Након ове премијеркине изјаве инспекција не само да није прекинута већ је интензивирана. Иако није нађен ниједан порески преступ, инспекција је на крају ишчачкала повод да казни Јужне вести, примењујући закон о јавним предузећима који се на овај приватни медиј по свему судећи уопште не односи. Све жалбе су експресно одбачене и наложена је принудна наплата која ће ступити на снагу и пре краја судског процеса. Премијерка се након тога још једном огласила, за њу већ типично артикулисаном изјавом – ако Јужне вести нису задовољне, могу да се жале. Додуше, није додала „управи водовода“, али то се подразумева.
Захваљујући Јужним вестима, Ниш је дуго успевао да се одупре медијском мраку који је прекрио многе друге делове Србије (између осталог и оближње Врање). Сада се мрак надвио и над Ниш. Има оних којима је у мраку најлепше – у њему се не види ни отимање аеродрома, ни паљење аутомобила, ни намештење тендера, ни деложације пензионера, ни самоубиства и продаја бубрега очајних Нишлија који не могу да плате рачуне за струју. А ни градоначелникова погнута глава.
