(Политика)

Бизнисмени који су финансирали партије никада нису спремни да прецизно кажу коме су све и колико дали, а још мање шта су за узврат добили, и никада не причају у којим су још политичким процесима учествовали.

Једина веза бизнисмена и политичких странака која је до краја осветљена, према оцени Владимира Гоатија, председника Транспарентности Србија, јесте она из деведесетих година прошлог века, када је газда Језда Социјалистичкој партији дао двеста хиљада динара. Пошто је „донација” процурила у јавност социјалисти су новац вратили, признавши тако недозвољени однос са приватним капиталом.

Од тада до данас милиони евра су прелазили из џепова бизнисмена у џепове политичара, али никада није до краја разјашњено зашто, колико и у кога су све поједини српски богаташи улагали. Милан Беко још једном је на Б 92 потврдио да је раније финансирао политичке партије, али да то одавно више не ради, „јер је реч о најгорој могућој инвестицији због тога што политичари у Србији не држе реч.”

Пре Бека Богољуб Карић, Миодраг Костић, Зоран Дракулић и остали поручивали су јавности да су давно престали да финансирају странке, али никада нису били спремни да прецизно кажу коме су све и колико дали, а још мање шта су за узврат добили. Никада не причају шта су још радили осим што су давали паре политичарима и партијама.

Тако је данас опште место да су формирање претходне владе 2008. године помогли чланови пословног клуба „Привредник” уз асистенцију тадашњег америчког амбасадора Камерона Мантера, али то никада нико није званично потврдио. Ударна тројка привредника у овом аранжману наводно су били Мирослав Мишковић, Милан Беко и Драган Томић („Симпо”).

А онда када је постало јасно да пропадају преговори за формирање владе ДС–СПС прошле године, Борис Тадић пожалио се да му Мишковић минира планове. Исти тај бизнисмен је три године раније био позван на вечеру коју је тадашњи председник Србије Тадић приредио за потпредседника САД Џозефа Бајдена. Био је то показатељ да се Мишковић другачије котира код америчке администрације, која га је раније држала „на леду”.

Истовремено, у политичкој чаршији се прочуло да иза жеље лидера социјалиста Ивице Дачића да у владу са ДС-ом увуче Млађана Динкића (који је за Тадића био неприхватљив) заправо стоји Мишковић. На крају су владу формирали напредњаци и социјалисти, наравно и Динкић – за кога је наводно било резервисано место министра финансија јер бизнис лоби, причало се, није пристајао ни на шта друго па ни на то да Динкић буде гувернер. Неколико месеци касније Мишковић је завршио иза браве. Додуше, ни ова влада, према чаршијским причама, није могла бити склопљена без благослова запада.

„Мишковић, Беко али и неки други тајкуни битно су утицали на формирање свих српских влада у 21. веку, изузев оне прве постпетооктобарске. Њихова улога је увек била битна, а можда је била чак и пресудна 2008. године, када је СПС одлучио да направи владу са ДС-ом, са свим могућим последицама. У томе су и те како били значајни мадридски и неки други домаћи и страни сусрети неких тајкуна и политичара”, казао је Драгомир Анђелковић наводећи да је крупни капитал у Србији постао такав да је он почео да утиче на политичке процесе толико да се више не зна шта је старије – „политичка кока” или „тајкунска јаја”.

Анђелковић указује да капитал ретко када одликује политичка лојалност, односно он је „одан” политичким менторима само док од тога има корист. Он наводи да су многи 2000. године издали, директно или индиректно подржавајући „октобарске промене”, Слободана Милошевића, а он ако их није створио, онда их је бар промовисао као значајне бизнисмене деведесетих година.

„Њихова улога тада није била пресудна, али је ипак била приметна. То су у наредним годинама умели добро да наплате. С једне стране са себе су скинули бреме иностраних санкција и притисака, док су на ’унутрашњој’ страни добили широм отворена врата за привилеговано пословање”, објашњава Анђелковић и додаје да је држава у наредним годинама неретко радила у њихову корист, чак и тако што је према њиховим потребама кројила законе, док је приватизација вођена по рецептима које су наши тајкуни сами писали.

У прилог Анђелковићевим тврдњама иду и неке најаве с краја прошле године да ће предмет антикорупцијских истрага бити и закони који су усвајани претходних година, а који су могли да послуже интересима тајкуна. У том контексту помињани су, поред осталих, Закон о приватизацији из 2005. године и Закон о планирању и изградњи из 2010. године. Савет за борбу против корупције је раније тврдио да корупцију генеришу поједине одредбе закона о државној ревизорској институцији, о конверзији земљишта, о заштити конкуренције, о прању новца. Наравно, увек је био потенцијално коруптиван и Закон о јавним набавкама.

„Једно истраживање Транспарентности Србија из 2004. показало је да је финансирање ишло ка највећим странкама, онима које имају шансе да ’узврате поклон’. Дакле, нису то поклони, то су уговори, понекад експлицитни, понекад имплицитни. То је спрега са којом чак ни у земљама владавине права, а камоли код нас, не може да сеизађе на крај”, истиче Гоати.

То потврђују наши саговорници који не желе јавно да говоре о овој теми, а ради детаљнијег увода у проблематику препоручују да се погледа филм „Никсон”. Уосталом, председнички избори у САД су дошли у фазу да се по томе ко скупи више новца у кампањи препознаје који ће кандидат победити. Разлика између зрелих и незрелих демократија, кажу наши саговорници, само је у томе што су у првима ти контакти много суптилнији, а легитимисањем лобирања су и озакоњени.

У очекивању таковог закона и код нас, политичари и бизнисмени налазе различите путеве сарадње који нису незаконити. Не може, рецимо, да се процесуира случај када шеф партије каже неком свом градоначелнику да „обрати пажњу” на одређеног учесника тендера.

„Право је ту немоћно. Зато се предлаже да се то уместо корупције зове трговина утицајима. Мада је страшно тешко омеђити то дело, то су флуидне ствари”, истиче Гоати.

Ознаке: Владимир Гоати, власт, Драгомир Анђелковић:, крупан капитал, Србија, тајкуни