Прочитај ми чланак
(Двери)
Једини пут ка решавању проблема у Србији је напуштање неолибералног економског модела и прелазак на модел примеренији земљама у развоју, у коме је већа улога државе.
Сведоци смо разарајуће фазе самоубилачке примене колонијалног економског модела у Србији, у коме је кроз либерализацију трговине, приватизацију и прецењени курс динара временом угашена домаћа производња и бројна радна места. У економији у којој су суштински проблеми огроман платно-билансни и трговински дефицит, незапосленост, угашена производња и непостојање домаћег инвестиционог циклуса годинама је наметана и примењивана неолиберална економска догма. Она је једино дозвољавала поимање и решавање проблема кроз повећање страних инвестиција, смањење јавне потрошње и буџетског дефицита.
Актуелни режим је примењивао непопуларне мере фискалне политике (повећање ПДВ-а), које су додатно смањиле приходе у буџет и повећале сиву економију. Настављена је и погубна политика прецењеног курса динара, што је додатно обесмислило домаћу производњу, повећало незапосленост и на разне начине смањило прилив у буџет. Грађанима и привреди је додатно сужен маневарски простор за преживљавање, чиме је њихова све мања потрошња (и одговарајући, прилив у буџет кроз порезе) била знатним делом финансирана задуживањем.
Уместо да како су обећале на изборима прекину са страначким запошљавањем, странке владајуће коалиције су додатно оптеретиле буџет јер су у државну администрацију, разна министарства и друге кориснике буџета запослиле стотине својих страначких активиста, пријатеља и рођака. Из буџета су и даље издвајали по 5000 еура по радном месту и давали друге привилегије које су требале да привуку стране инвеститоре.
Мањак девиза и средстава у буџету су надокнађивали страним задуживањем, продајом преосталих јавних предузећа и пољопривредног земљишта. Додатно се мањак средстава у буџету амортизовао кашњењем исплата обавеза према бројним корисницима буџета, како према корисницима социјалних давања, тако и према корисницима субвенција у пољопривреди те бројним добављачима роба и услуга.
Коначно, пре неког времена мисија ММФ-а је проценила да је буџетски дефицит Србије 8%, што отприлике значи да до краја године треба обезбедити додатних 1,5 милијарде еура или некако уштедети што већи део.
Сведоци смо и озбиљне пукотине која је настала у владајућој коалицији поводом суноврата економије и ситуације у државном буџету. Пукотина није настала због бриге о економском положају грађана, већ због међусобног залажења у властити, „суверени“, страначки посед како би се каквим-таквим уштедама смањио притисак на буџет.
Тако су протеклих дана и недеља делимично затворена или се тренутно решавају поједина отворена питања у вези штедње у буџету која задиру у интерес неке од чланица владајуће коалиције. Тако, на пример, питање замрзавања плата и пензија не одговара коалицији око СПС-а због непомирљивог става ПУПС-а и то питање је и даље отворено. Питање враћања дела пореских прихода са локалних самоуправа на републички ниво решено је на скупштини на „штету“ УРС-а.
Тиме је реверзибилно ускраћен додатни приход који је локалним самоуправама у протеклом мандату на рачун републичке касе обезбедио лично Динкић, наводно на име додатног инвестирања а у пракси страначког запошљавања. Коначно, кроз медије је најављена приватизација Телекома и неких других предузећа али се у последњим изјавама Вучића поводом тог питања осећа отпор према уласку у сопствени посед, вероватно због јединствене могућности Телекома да у значајној мери амортизује додатно страначко запошљавање.
Потребна промена економског модела у Србији
Сматрамо да су већина (част и поштовање изузецима) актуелних ставова и расправа о начинима решавања буџетског дефицита и изласку Србије из економске кризе које воде странке власти, већина странака опозиције, медији и економски аналитичари бесмислене и јалове, јер су засноване на неолибералној економској догми, „пресипању из шупљег у празно“ и не воде трајном решењу економске кризе у Србији.
Сматрамо да је једини пут ка решавању многих судбоносних државних, политичких и националних питања за Србију и српски народ напуштање погубног неолибералног економског модела и прелазак на економски модел примеренији земљама у развоју, у коме је знатно већа улога државе у развоју привреде. То би водило реалном повећању запослености, агрегатне тражње и бруто националног дохотка на који би се константно и снажно све већим приходима пунио државни буџет.
