Прочитај ми чланак
Само један је газда, а остали имају право само да га посаветују. То је мото пословања Душана Драгишића, чија цела породица води хотел „Борковац“ у Руми. У овом породичном бизнису свако има своје задатке – као рачуновођа је ангажован отац Душан, брат Драган води финансије, супруга Марија држи под контролом кухињу, син Милош је задужен за рецепцију, ћерка Софија за велнес-центар, а најмлађу Анђелку тек уводе у посао.
– Договорили смо се још пре седам година, када смо отворили хотел, да само један може да командује, али да остали имају право да упуте сугестије – прича Душан Драгишић.
– Предност породичног бизниса је што сви чланови о овом послу воде бригу најбоље што могу, јер имају снажан осећај заједништва и максимално су посвећени. На тај начин дају и добар пример радницима. Имамо 22 запослених и заједно водимо рачуна да гостима пружимо најбољу услугу, јер сви од тога живимо.
Њихов рецепт показао се као добар, јер су у свом хотелу до сада угостили хиљаде путника, међу којима и једног Италијана који је код њих преноћио више од 400 пута.
Најстарији у „строју“ Драгишића је деда Душан, који води књиге, сабира и одузима све приходе и расходе. Рачуница је, засада, у „танком“ плусу, али се ови вредни људи надају да ће се вишегодишњи труд исплатити.
– Нисмо инсистирали да наставе овај посао, али смо им објаснили од малих ногу да морају да раде. Остало им је да изаберу да ли ће за нас или за другог – прича супруга Марија, која је задужена за кухињу и набавке. – Старија ћерка Софија завршава Вишу школу за физиотерапеуте у Београду, али је две године радила у једном салону да би стекла праксу. Сада води велнес-центар у оквиру хотела. Милош има још два испита на Економском факултету, али је и он већ ангажован и углавном је рецепција његово задужење.
БИТНА ЈЕ ПРАКСА
Практична настава је изузетно важан сегмент образовања наших студената – каже директор Београдске пословне школе Ђуро Ђуровић. – Важно нам је да студенти схвате да не треба да уче напамет, већ да се труде да савладају градиво, како би сутра могли практично да га примене. Зато им организујемо предавања људи који имају искуство у бизнису и који им предочавају са каквим се проблемима могу суочити на самом почетку каријере. Организујемо и посете успешним породичним фирмама, да на лицу места виде како настају креативне идеје и какво је реално пословање. То је пионирски подухват наше школе, јер студенти добијају шансу да у тим предузећима обаве праксу, а после и да се запосле.
По сличном принципу послује и пољопривредно газдинство Мирка Панића из Ирига. Његови главни сарадници су супруга Слободанка и син Тодор. Заједно гаје јабуке и брескве на 20 хектара, а имају и своје хладњаче. Годишње произведу 500.000 тона јабука, а по њихове румене плодове долазе шлепери чак из Русије.
– У воћарству целе године има посла, ако није резидба, онда је берба или нешто друго – прича Мирко Панић. – Земља тражи слугу, а човек не треба да се боји количине посла, већ да има свој циљ и да истраје у њему. То је нарочито важно објаснити младима. Не вреди да иду у град, ако тамо нема посла. То је схватио и мој син, па је после средње школе, иако је био одличан ђак, остао код куће и посветио се воћарству. Пуно радимо, али можемо и да зарадимо да одемо на зимовање, да лепо живимо и да се опустимо.
И Ђурђица Јојић Новаковић има ту срећу да јој је тата једини надређени. То, међутим, не значи да се на посао може доћи када се пожели и да се не мора радити. Ђурђица је завршила Економски факултет у Београду, а потом и магистрирала у Милану, а данас са оцем Савом Јојићем, води познату винарију „Мачков подрум“ и обрађује 32 хектара винограда. Брине о продаји и маркетингу, али и о 25 запослених, који су ангажовани на орезивању, копању винограда, берби грожђа и производњи осам врста „мачковог“ вина.
– Када с неким проводите време и на послу и код куће није увек једноставно и зато су важни толеранција, разумевање и флексибилност – сматра Ђурђица. – То није предузеће корпоративног типа, које обучава кадрове и организује им усавршавање, већ ви сами морате да долазите до нових знања и технологија, што је наравно теже. Ово је напоран и исцрпљујући начин рада. Не можете да окривите шефа или колегу за ваш неуспех, јасно је да сте сами криви и да је одговорност ваша. Немилосрдност тржишта се осећа у његовој пуној снази.
Ђурђица каже да се приватни посао може упоредити са опасном авантуром или екстремним спортом.
– Ко није од јаког материјала, не треба да се упушта у ове воде – поручује она. – На другој страни, овакав начин рада пружа слободу и креативност, како не може ниједан посао од 8 до 15 часова.
КАДА СВИ ЗАЈЕДНО ВЕСЛАЈУ
Професор др Звездан Ђурић и стручни сарадник Миодраг Петровић из Београдске пословне школе предају предмет менаџмент породичног бизниса и овакву врсту посла сликовито описују као чамац који може ићи напред само ако сви заједно веслају. Они напомињу да се у власништву породица налази између 80 и 95 одсто свих светских приватних фирми.
– Породична предузећа су бржа при доношењу одлука и свеснија ризика него запослени менаџери, јер је то њихов сопствени новац који губе у случају погрешних одлука – објашњава професор др Ђурић. – Породични бизнис је дубоко укорењен у многим земљама и има велики проценат удела у стварању бруто производа сваке земље.
(Вечерње новости)
