Евентуалним доношењем одлуке о повећању рудне ренте НИС-у, држава би много изгубила, док би добитак био потпуно занемарљив. Стога такву одлуку никако не би требало донети јер је директно супротстављена економским интересима земље, сматра стручна јавност у Србији.

Ако се зна да је Влада 23. маја донела одлуку да рудна рента за НИС остане три одсто до 2023. године, јавност потпуно збуњује да поједини министри тврде да у вези са тим нису консултовани, односно да нису учествовали у доношењу такве одлуке.

Да је рудна рента за НИС повећана на седам одсто прошле године у буџет би било уплаћено 6,3 милијарде динара више него што је сада случај, односно укупно 11 милијарди динара за 2012. и првих девет месеци 2013, али би инвестиције те компаније и укупне пореске уплате у том периоду биле далеко ниже. Наиме, инвестиције НИС-а су у овом периоду износиле готово 94 милијарде динара.

Ђорђе Вукадиновић, главни и одговорни уредник Нове српске политичке мисли каже за Данас да проблем везан за рудну ренту у суштини има дубоке политичке корене.

„Разногласје појединих министара везано за износ рудне ренте је управо последица те подле политичке борбе. Најтрагичније је што се током вођења те битке реално не сагледава шта је суштински економски интерес Србије. Потребно је да се јасно анализира да ли у међудржавном споразуму Србије и Русије који предвиђа и висину рудне ренте, када је реч о нашој страни доминирају плусеви или минуси. Реална анализа показује да су плусеви доминантни. То фактички значи да би држава Србија у случају да подигне рудну ренту НИС-у много више изгубила него добила.

Под број један, реч је о међудржавном споразуму који је веома тешко мењати, а да не говоримо колико би то било лоше у тренутку почетка изградње гасовода Јужни ток у Србији од кога очекујемо велике бенефите за нашу привреду. Такође новац који би Србија зарадила повећањем рудне ренте би био потпуно безначајан у односу на повластице које су јој омогућене од стране Руса.

Једна од тих изузетно значајних повластица је да не морамо да плаћамо пенале за унапред договорене, а неповучене количине гаса. Реч је о стотинама милиона евра на годишњем нивоу, и тај износ је вишеструко већи од оног који би смо добили да повећамо рудну ренту. Такође, у случају повећања рудне ренте трпео би буџет Србије јер би био знатно мањи него што је то сада случај а смањио би се и ниво инвестиција у НИС- у коме је наша држава мањински власник“, објашњава Вукадиновић.

Он додаје да је изузетно битно да се великим инвеститорима у Србији обезбеди да послују у стабилном правном, економском и политичком оквиру. Зато је важно да се стратешки документи попут енергетског споразума који је донела држава Србија поштују без обзира која је политичка гарнитура на власти јер је реч о документу који уређује односе две земље у енергетици у временском периоду који је много дужи од живота једне владе у Србији.

Јелица Путниковић, уредница интернет портала Балканмагазин каже за Данас да се 2009. године, када је у НИС дошао руски стратешки партнер Гаспромњефт, веровало да су нафтни ресурси на територији Србије исцрпљени и да домаћа производња нафте нема перспективу.

„Иако повећање резерви нико није очекивао, инвестирање НИС-а у реанимацију домаћих нафтних налазишта, уз примену нових технологија и разраду сложених лежишта, довело је до повећања производње на постојећим налазиштима и раста ресурсне базе. Неспорно је да домаћа производња сирове нафте смањује њен увоз, односно, девизни издатак НИС-а, а самим тим и Србије.

А повећањем производње сирове нафте и гаса у Србији, НИС земљи обезбеђује енергетску независност, а експанзијом у региону обезбеђује ресурсну базу, битну за успешно пословање, јер је евидентна све већа конкуренција осталих нафтних компанија. Не треба заборавити да НИС шири нафтни бизнис у регион, не само кроз истраживање и будућу експлоатацију сирове нафте и природног гаса у регион већ и куповином постојећих и отварањем нових бензинских пумпи у околним земљама, од којих су неке и чланице Европске уније.

Тај инвестициони замах тешко да би био толики да већински власник НИС-а, руски Гаспромњефт не осећа да је као инвеститор подржан у Србији. А политика наплате пореза и рудних такси свакако спада у домен дажбина које битно утичу на финансијску сигурност сваког инвеститора“, каже Јелица Путниковић.

Саговорница Данаса истиче да је наплата рудне ренте регулисана иначе, међудржавним нафтно – гасним споразумом Србије и Русије још 2008. године, а да је Влада Србије ове године донела закључак, према њеним информацијама једногласно, да рудна рента за НИС остаје три одсто до 2023. године.

„То је, свакако подржало креаторе будућих пословних амбиција НИС-а, не само у земљи већ и у региону. Истакла бих, такође, да Србија није изузетак у повољној политици по питању наплате рудне ренте за нафтну компанију. НИС је на име рудне ренте прошле године и током првих девет месеци ове у државну касу уплатио 4,7 милијарди динара. А у истом периоду је, такође у државни буџет, кроз разне порезе уплатио 182 милијарде динара. Ако поредимо овај приход са, на пример, РТБ Бор, који не плаћа рудну ренту, иако, такође, троши српско природно богатство, а истовремено дугује ЕПС-у за струју и животари уз помоћ државног буџета, онда гласам за то да имамо више фирми попут НИС-а“, каже Јелица Путниковић.

(Данас)

Ознаке: Ђорђе Вукадиновић, Јелица Путниковић, Јужни ток, НИС, порез, рудна рента