ГЛОБАЛИЗАЦИЈА и национални економски интерес

Небојша Катић

22:32 12.08.2016.

Велике и моћне земље секирају се како ће заштити своје националне интересе и добра од „страшне“ Кине.

Донедавно се чинило да постоји потпуни консензус у вези са врлинама глобализације. Под потпуним консензусом подразумева се да су развијене индустријске земље сагласне у оцени да је глобализација опште користан економски процес, у коме западне компаније и капитал доминирају светским тржиштем. Основни постулат глобализације је слобода протока роба и капитала. Та и таква слобода је увек у интересу држава и њених економија и никако се не сме спутавати нити ограничавати.

Све док се глобализација одвијала по утврђеном скрипту, где се капитал кретао или у оквиру Запада или је са Запада ишао на Исток и Југ и тамо куповао компаније и ресурсе, никаквих проблема нити дилема није било. Проблеми се појављују тек сада, када је смер токова капитала почео да се мења и када су кинеске компаније кренуле у поход на Запад.

У западним метрополама се наједном почело постављати питање односа националног интереса и глобализације. Наједном се открива да страно власништво над домаћим компанијама није увек у интересу националних држава, те да тржишни принципи слободне трговине и слободног протока капитала и нису баш тако свети како нас економска литература или ММФ подучавају.

Кина, која је страховито економски ојачала и у том процесу акумулирала огромне девизне резерве, кренула је да размењује западне финансијске хартије сумњиве вредности (у којима држи своје резерве) за несумњива индустријска добра западних држава. При томе, у том походу на Запад препознаје се јасна стратешка идеја. Кина најрадије купује технолошке компаније, компаније које су окренуте производњи хране, као и компаније које су везане за енергетски и инфраструктурни сектор [1].

КИНЕСКИ ПРОДОР У ВЕЛИКУ БРИТАНИЈУ

У Немачкој, која је у фокусу кинеског интересовања, Кина је од почетка ове године инвестирала преко 10 милијарди долара. Кинези управо покушавају да купе и компанију Кука, једног од најмодернијих произвођача робота у Европи. Ова потенцијална куповина, као и неке претходне, изазива велико незадовољство, али се чини да Немачка нема добар изговор којим ову куповину може зауставити. Кина је велико извозно тржиште Немачке и било би превише ризично ући у економски сукоб са Кином.

Велика се прашина подигла и у Великој Британији у вези са пројектом нуклеарне електране Hinkley Point C, у коме би China General Nuclear Power Company требало да учествује са 33 одсто. Иако је реч о важном пројекту за већ пренапрегнути електроенергетски систем Велике Британије, влада УК је управо одложила коначну одлуку о градњи електране. Мада то није јавно речено, кинеско учешће у овој инвестицији је разлог за последње пролонгирање коначне одлуке.

Кина је одмах реаговала и преко свог амбасадора запретила да ће евентуално одустајање од пројекта довести до озбиљног поремећаја економских односа Кине и УК, управо у тренутку када је то Британцима најмање потребно.

Доле и испод, у Аустралији, догађају се слични процеси онима у Европи. Аустралија је имала велики економски успон последњих деценија и тај успон се највећим делом везује за кинеску експанзију, која је створила огромну тражњу за сировинама из Аустралије. Идила је доведена у питање када је Кина покушала да купи највећу локалну компанију за дистрибуцију електричне енергије. Влада је прелиминарно блокирала продају позивајући се и овде на национални интерес. Нешто раније, у априлу ове године, кинеском конзорцијуму, на чијем је челу Shanghai Pengxin Group, није дозвољено да купи S. Kidman & Co, велику приватну компанију у чијем је власништву огромно земљиште са око 185.000 грла стоке. Национални интерес је поново наведен као разлог блокаде.

За разлику од ad hoc реакција Аустралије или УК, на пример, САД има институцију која се још од 1975. бави заштитом националних интереса у сфери инвестирања. Реч је о Комитету за стране инвестиције у САД (CFIUS). Локалне компаније које су предмет продаје странцима на добровољној основи о томе извештавају комитет, који може да анализира предложену трансакцију. Како су САД моћна и отворена економија, интервенције CFIUS су релативно ретке и инвестиције се још ређе блокирају. CFIUS нема нужно и коначну реч, па инвестиције које комитет одобри могу бити оспорене и блокиране у Конгресу или од председника САД.

ИМА ЛИ ТУ БИЛО КАКВЕ ПОУКЕ ЗА СРБИЈУ?

Док ово пишем, CFIUS се интензивно бави покушајем China National Chemical Corp да за око 43 милијарде доларе купи швајцарску компанију Syngenta. Syngenta је један од светских лидера у производњи хибридног и генетски модификованог семена, пестицида, биогорива и сл. У овом тренутку ово је без конкуренције највећа страна потенцијална инвестиција Кине. Како Syngenta има компаније ћерке у САД, CFIUS сматра да ова продаја задире и у интерес САД. (Наравно, да је Монсанто купио Syngenta, како је покушао пре две године, ничији национални интереси не би били угрожени.)

Кина је све већи проблем за своје западне конкуренте и чини се да је трговински рат са Кином већ увелико почео и да се води на неколико фронтова. Један од ширих фронтова је сада отворен у име националног интереса, стварног или измишљеног. То нас доводи и до парадокса глобализације.

Велике и моћне земље, које имају снажне институције за заштиту домаћег тржишта и потрошача, секирају се како ће заштити своје националне интересе и добра од „страшне“ Кине. Истовремено, кукавне, мале или убоге земље се уверавају да немају чега да се плаше када све што имају стављају на добош глобализације. Ово стављање свега на добош се у жаргону ММФ назива структурним прилагођавањем, и то је спасоносна медицина коју ММФ нуди или, још боље, рутински изнуђује.

Има ли ово било какве везе са Србијом и има ли ту било какве поуке за Србију? Чини се да нема. Да би могли оспоравати одређен тип инвестиције, да би могли водити националну развојну политику, мора се имати јасна представа о томе шта је национални економски интерес. Србија га срећом нема, па то у многоме олакшава њену економску позицију и структурно прилагођавање, које је у току, или је у најави.