(Н. Бабић)

Економски експерти упозоравају: „Слепо провођење луде кеинесијанске теорије ће Европску унију одвести у пропаст“

У извештају Међународног монетарног фонда од 21. јануара ове године стоји како ће 2014. година на глобалном нивоу бити година изласка из рецесије, али да ће за раст светске привреде од 3,7% бити најзаслужније земље чланице групе БРИКС земље (Бразил, Русија, Индија, Кина и Јужна Африка) и то Кина са растом од 7-8% , Русија од 2-2,5%, итд

И док глобална економија недвосмислено показује знаке опоравка, Европа је и даље једна од најслабијих карика, по свему судећи јер се упорно покорава мерама Тројке (ММФ / ЕК / ЕСБ) која очигледно не даје резултате. Мере штедње, које укључују болне резове у јавној потрошњи, мања издвајања за здравство, школство, социјалне програме, као и фексибилизацију тржишта рада (у преводу: претварање радника у робу за једнократну употребу оп.а.), оштро је осудио и за Њујорк Тајмс познати добитник Нобелове награде за економију Пол Кругман.

Да је Кругман у праву слаже се и Barry Eichengreen, бивши саветник ММФ-а, те професор економије и политичких наука са Универзитета у Калифорнији. Он је анализирајући макроекономске показатеље и тржишта капитала у интервјуу за Шпигл изјавио како је посве извјесно да ће 2014. бити година колапса за Европску унију. Бивши саветник ММФ-а је истакао је да су Сједињене Државе такође у ризику, једнако као и Европска унија, будући да се и ЕУ и САД ослањају на финансирање новцем који долази од државних обвезница чиме само стварају „финансијске балоне“. Не заборавимо како на финансијске шпекулације и услужне делатности отпада скоро 80% америчког бруто домаћег производа, а по свему судећи тај је модел привређивања преузела и Европска унија и то заједно са оштрим мерама штедње у јавној потрошњи на штету широких слојева становништва које сноси сав терет кризе.

С друге стране имамо парадокс енормног богаћења неколицине појединаца којима управо овакве околности осигуравају највећи профит. „Узевши у обзир све показатеље, још је прерано да се говори о опоравку европске привреде. Криза банкарског сектора још није завршила, општи финансијски надзор ће бити оперативан за неколико година, стопа раста и даље је на ниском нивоу, а последњи европски избори су показали да у Европи постоји и политичка криза. Можда је Европа, помоћу парцијалних решења, у стању да преживи још годину дана, али постоји могућност да се све уруши још током 2014.“, рекао је Barry Eichengreen.

Брисел доноси одлуке којима сам себи копа гробницу

Треба нагласити како Barry Eichengreen није усамљен у црним прогнозама, јер су у децембру 2013. експерти данске инвестиционе банке „Saxo Bank“ навели 10 кључних проблема због који би могло доћи до урушавања европске привреде. Један од њих је стварање банкарске уније унутар еврозоне, чиме по мишљењу генералног директора данске инвестиционе банке, Lars Seier Christensen, „Европска унија сама себи копа гробницу у коју ће сахранити своју економију“.

„Европска централна банка са седиштем у Франкфурту ће од октобра 2014. бити задужена за надзор више од 6000 банака еврозоне. То је врло мудро, али недемократски. Нова банкарска унија ће да буде наставак неуспелог експеримента евра, који је опет главни тег за привредни раст, и настављати ће да уништава економију“, у интервјуу за РТ је изјавио Lars Seier Christensen и додао „како у Европи неће бити привредног раста док се не реши овај проблем и да Грчка, Португалија и Немачка једноставно не могу да деле исту валуту, јер је очигледно да то не функционише“.

Члан надзорног одбора Saxo Bank и економиста који је саставио у најмању руку апокалиптично извештај, Стин Јакобсен, као највећи проблем је навео и одлуку Европске комисије да опорезује имовину свих оних који поседују више од 100.000 €, модел који је опробан на Кипру и који се очигледно свидео челницима Тројке. Данци се не слажу са таквим моделом и тврде „како није добро да успешне банке спашавају оне пропале, а поготово да се то, под изговором како се не жели да дира новац пореских обвезника, чини приватном уштеђевином“.

„Европа треба у оквиру банкарских споразума наћи одређену количину средстава за докапитализацију банкарског система и подржати слабе нације. По мом мишљењу европска економија почиње да личи на планску привреду совјетског типа, само што се сад дугорочно планира одузимање туђих богатстава „, рекао је Јакобсен и додао“ како то доводи до јачања евроскептицизма и раста популарности радикалних покрета широм уније „.

Улагачи купују деонице Амазона или Твиттера и по неколико пута већој цени од тржишне јер су заведени брендом

Ту су и прекомерне цене акција пет компанија: Amazona, Netflixa, Twittera, Pandora Media i Yelpa, које су на тржишту постизале цену и до 700% више изнад процене тржишне вредности.

„Те су компаније имале феноменалне године, а занимљиво је како нико не говори о томе колико је висока технологија скупа. Лично тврдим да се иза назива, тј бренда којег људи препознају крије највећа опасност и то због чињенице да када се купују акције у сектору високе технологије сви имају навику тенденцију да купују оно што познају. Иако је Bezos (Amazon CEO) вероватно најпознатији бизнисмен на свету, то не оправдава да неко плати 300 $ за 1 $ зараде „, коментарисао је Стин Јакобсен. Споменуо је и цену барела нафте, која ће ако падне испод 80 $ узроковати општи хаос на тржиштима капитала. Пад цене неизбежан, због повратка на тржиште Ирана, и могућег повратак на предходни ниво производње нафте у Либији и још неких земаља.

На крају оно што је најважније је рецесија у Немачкој која је водила такву политику да је постала највећа економија у еврозони, али исто тако је водила политику која није усаглашена са другим великим економијама. Другим речима Немачка од осталих захтева да се придржавају свих мера усвојених у Бриселу, а када су у питању немачка економија и финансије, онда нико нема право да каже било шта. Због пада цене енергената у САД-у су немачке компаније преместиле производњу с оне стране Атлантика, чиме су аутоматски смањили конкурентност.

Аналитичари тврде како је за раст средње и ниже класе потребно спровести мере као Кина која је увећала унутрашњу потрошњу, док је овакав модел савршен сценарио за пад привредних активности.

„Ја не мислим да претерујем. Не треба заборавити да је Европа, а посебно Немачка, добро прошла кроз кризу само зато јер су азијске земље одлучиле да повећају своје инвестиције. Већи део тих улагања је, наравно, завршило у немачкој аутомобилској индустрији. Сада је Немачка земља са пуно нижим платама, најскупљом струјом на свету и од седам милиона сиромашних радник; зато свакако изгледа боље споља него изнутра. Мислим да ће то изаћи на видело у 2014. јер се већ сад осећа успоравање Немачке“, истакао је Стин Јакобсен.

 Упркос црним прогнозама, Немачка разматра 30-часовну радну недељу – остатак Европе помера границе и до 56 сати

Упркос прогнозама Стина Јакобсена, немачка коалициона влада (СПД-ЦДУ) је упутила у процедури закон о гарантованим радној недељи од 32 сата. Наиме, почетком јануара 2014. се прво огласио синдикат металаца који је захтевао увођење 30-сатне радне седмице (четири дана у недељи) за родитеље, мушкарце и / или жене са малолетном децом , чиме се покушало да обезбеде боље услове и сигуран посао радницима са децом. Немачка влада је разматрала предлог, а министарка породице Мануела Швесиг је предложила увођење 32-сатне радне седмице за родитеље с децом и то без умањења плате. Иако је канцеларка Меркел у почетку одбила ову иницијативу, о предлогу сада расправља Савет министара Немачке.

Док у Немачкој покушавају побољшати услове рада, ситуација у Шпанији је готово неиздржива. Према подацима Међународног монетарног фонда, благи раст запослености који се бележи од 2010. није био довољан да се смањи бројка незапослених који су добијали претходних година, пише RT Actualidad.

Незапослени Шпанци се суочавају са великим проблемима, упозорава ММФ и предвиђа како би висока незапосленост могла да потраје годинама и то у многим европским земљама укључујући и Шпанију којој се, „саветује да се у најкраћем могућем року спроведе реформа тржишта рада“, што би значило да би се флексибилизацијом тржишта рада и новим Законом о раду докинула права и увећао број радних сати. У ништа бољој позицији се не налазе ни Французи где је председник Франсоа Оланд средином јануара донео одлуку о резовима јавне потрошње у износу 50 милијарди евра до 2017., као и укидања једног дела пореза чиме ће се држава одрећи 30 милијарди евра.

„Ако Француска жели да задржи свој утицај у свету, ако се Француска жели да мери са Европом, ако жели и даље управљати својом судбином, онда без оклевања мора економски да ојача“, рекао је Оланд објашњавајући народу што мисли постићи мерама за које већина експерата тврди да су контрапродуктивне, а што је за право чудо признао и сам ММФ иако не одустаје од њих.

Шта се Немачке тиче, након свега се да закључити како ће та земља својим безобзирним понашањем куповати социјални мир на штету других европских народа , као што је већ раније био случај са Европским пактом о стабилности у којем заједнички европски фонд пуне све чланице са стотинама милиона евра, а ЕСМ купује немачке државне обвезнице „из разлога што Немачка има најбољи кредитни рејтинг“.

Јасно је да је привреда Европске уније овакво какво јесте потпуно промашени експеримент којем се још увек не назире крај. Бројни експерти објављују стручне анализе (овде смо цитирали тек мањи део оп.а.) у којима наводе да ЕУ неизбјешно иде у сусрет катастрофи. Како би на крају мало боље разумели о чему је реч навести ћемо пет кључних разлога који објашњавају ову кризу и немогућност изласка из ње, а на које је за Глас Русије упозорио Марк Руссе, доктор економије са Универзитета у Колумбији (САД):

 

„1. Многе развијене земље воде безумну економску политику која више нема никакве везе са самим развојем, док је раст економског потенцијала у земљама у развоју посве нормална појава.

2. Интереси глобалног капитала се не подударају са интересима народа. Француска је у 30 година изгубила три милиона радних места у индустријском сектору и то због необуздане политике слободног тржишта на глобалном нивоу. „Како може Европа задржати текстилну индустрију, ако у Бангладешу радник зарађује мање од једног евра дневно?“, Пита се Марк Русе и додаје како, по његовом мишљењу, „Европа мора да производи све што може, а тек онда се окренути иностранству“.

3. Један од разлога који технократе често заборављају је да не постоји стабилна економија без јаких духовних вредности. Традиционалне духовне вредности обележиле су политичку, војну и економску величину Европе и Француске за време револуције. „Европа је у стању политичке, духовне, демографске и војне пропасти. Таква разградња утиче на све аспекте живота. Није могуће имати стабилну економију без јаке мотивације, што може бити и мото „рад, породицу и домовина „, тврди др Русе.

4 . Утицај луде кеинесианске теорије која државним и међународним институцијама даје овлашћења да у временима кризе контролишу економију. То значи да, што је ситуација гора, то ће се више запошљавати непотребних технократа у државним или међународним агенцијама и телима за надзор и праћење привредних активности.

5 . Пети разлог је жеља да се кредитирањем јавне и приватне потрошње развије економија потражње, док је рецепт за напредну економију посве другачији. Напредна економија је она која има реални сектор и конкурентне компаније које послују извозећи своје производе.”

 

Можда ће трећа тачка некима изгледати бесмислена, али је др Русе потпуно у праву када говори о недостатку мотивације у друштву у којем се као успех не види просперитет целог друштва, него искључиво лична добит. Он је навео три опште вредности које могу бити подстицај било којем народу у свету с тим да треба добро пазити да његов мото не постане онај:

„Вођа – породица – домовина!“ којега су почетком двадесетих година прошлог века па до њиховог слома узвикивали италијански црнокошуљаши. На жалост , након свега наведеног, нема пуно простора за оптимизам и сад је већ сасвим јасно да су теорије Џона Мајнарда Кејнза и Милтона Фридмана упропастиле све народе чија се политичка „елита“ (без разлике: социјалдемократи, конзервативци или војне хунте у Латинској Америци) одлучила за такав економски модел.

На другој страни имамо државе и народе који имају свој сопствени пут и економске моделе којима Брисел и Вашингтон успеју наћи на стотине „недостатака“, али који су се показали ефикасним. Тако ћемо Русији замерити на промовисању традиционалних вредности, Кини и Русији заједно на државном капитализму који приватном сектору брани преузимање стратешки важних привредних делатности; Ирану који жели унапредити нуклеарни сектор „јер је непоуздана регионална сила коју воде омрзнути шиитски клерици“; а Латинској Америци јер се уопште усудила ослободити ове погубне политике. И док се губимо у критиковању, сукобљавању или отвореној агресији према земљама изван ове наше старе Европе, полако али сигурно, ако ћемо веровати експертима, аналитичарима и нобеловцима, срљамо у пропаст.