(Двери српске)

Недавно нам је Дојче веле сервирао тезу о рађању нове „економске Југославије“ која би по њима могла бити окосница развоја западног Балкана, с обзиром да ЕУ не планира проширење до 2020. године. Шта се иза овог брда ваља? Која је сврха формирања нове „економске Југославије“ и зашто је ова идеја пласирана баш сада?

Прво што пада у очи је да се пласирање идеје о новој „економској Југославији“ поклопило са неколико догађаја од регионалног и ширег значаја. Мисли се на улазак Хрватске у ЕУ, отказивање пројекта гасовода Набуко али и на недавно давање Украјини статуса посматрача у Евроазијској економској комисији, водећем извршном телу Евроазијске Економске Заједнице која треба да прерасте у Евроазијску Унију почетком 2015. године.

Пријемом Хрватске у ЕУ завршена је фаза форсираног пријема земаља централне и појединих земаља југоисточне Европе у НАТО пакт и у ову организацију са циљем стварања кордона према Русији.

Улазак Хрватске у ЕУ је суштински крај ЦЕФТА споразума

Пријемом Хрватске у ЕУ обесмишљена је и даља сврха постојања организације земаља потписница ЦЕФТА споразума. Ова организација је настала после распада Совјетског Савеза и Варшавског пакта као зона слободне трговине земаља централне Европе али и као предприступна организација за ЕУ и НАТО пакт. У ову организацију су улазиле земље попут Чешке, Словачке, Пољске и Мађарске које су после извесног времена постајале чланице ЕУ чиме је престајало њихово чланство у овој организацији. Пријем у НАТО пакт је био јасан сигнал да ће земља чланица ове организације после неког времена приступити ЕУ. Временом се географско тежиште ове организације преселило у југоисточну Европу па су се кроз ову организацију прошетале Словенија, Румунија и Бугарска. Овој организацији су се прикључиле и Хрватска, Македонија, Молдавија, Србија, Босна и Херцеговина, Албанија, Црна Гора и Унмик у име окупиране територије Косова и Метохије.

Неке од земаља попут Бугарске и Румуније које су у ЕУ ушле 2007. године нису ни изблиза испуњавале све постављене услове, поготово због стања економије, али су примљене због чланства у НАТО пакту и дубљег раздвајања Русије од преосталих земаља Балкана, пре свих Србије. Пријемом Хрватске у НАТО пакт 2009. године постало је јасно да ће се она релативно брзо прикључити и ЕУ.

Зато је практично још од 2007. године суштина примене ЦЕФТА споразума била у остваривању економске доминације Хрватске на просторима бивше Југославије како би се она што успешније припремила за улазак у ЕУ. Хрватска је знала да злоупотреби ову погодност тако што је заузела асиметричну позицију у односу на остале земље чланице организације ЦЕФТА споразума, поготово у односу на Србију. Тако је хрватска компанија Агрокор успела да приватизује добар део српског агро индустријског комплекса и да подигне малопродајни ланац Идеа у коме се у значајној мери продају хрватски производи. Са друге стране Србији није дозвољена готово ни једна приватизација у Хрватској а број српских производа који се продаје на њиховом тржишту је десетоструко мањи. Хрватска је упркос споразуму о слободној трговини штитила своје тржиште од производа из региона како год је стигла. Тако је на пример направљена ванцаринска баријера за пласман српских и црногорских вина кроз давање позитивне оцене специјално за ту сврху формиране енолошке комисије.

Након уласка Бугарске и Румуније у ЕУ 2007. године у организацију ЦЕФТА споразума више није било пријема нових чланица иако је било доста кандидата међу земљама са постсовјетског простора. Те земље су анимиране кроз друге пројекте. То указује да је сврха одржавања ове организације и споразума била у функцији што безболнијег придруживања Хрватске ЕУ јер међу осталим чланицама није ни било озбиљних кандидата за пријем, бар не до 2020. године.

Циљ нове „економске Југославије“ је опстанак економија Хрватске и Словеније

Како се приближавао пријем Хрватске у ЕУ тако су пристизали све јачи сигнали да се припрема реконфигурација начина економског повезивања на овим просторима под патронатом ЕУ. Веома важан сигнал је била куповина већинског удела словеначког трговинског ланца Меркатор од стране хрватског конкурента Агрокор који ужива пуну подршку своје владе. На овај начин је могућност за пласман хрватских производа на простору земаља преосталих чланица организације ЦЕФТА споразума постала знатно већа јер је Меркатор присутан и у Македонији, БиХ, Црној Гори и Албанији. Обзиром да је Меркатор био и већински сувласник трговинског ланца Рода хрватски удео у малопродаји у Србији се приближава монополској позицији.

Улазак Хрватске у ЕУ десио се у тренутку дубоке економске кризе многих држава чланица, кризе заједничке валуте, институционалне кризе и кризе идеје ЕУ. Хрватска је у ЕУ практично ушла на мала врата, уз помоћ Ватикана и Немачке. Хрватска привреда није ни изблиза конкурентна у односу на произвођаче из ЕУ. Хрватској по налогу ЕУ тек следи убрзана приватизација успешних компанија, реформа јавног сектора, продаја државне имовине ради смањења јавног дуга и буџетског дефицита по рецептима неолибералне економије што може довести само до пада БДП-а и повећања незапослености. Нешто слично се већ десило и са Словенијом након њеног приступања ЕУ. Зато је спасоносно решење за њихове економије поновно освајање тржишта бивше Југославије, поготово Србије о чему вероватно постоји пуна свест и сагласност на релацији Брисел – Берлин – Загреб – Љубљана.

Непосредно пре и после пријема Хрватске у ЕУ међу регионалним политичарима и бизнисменима интезивирала се дискусија о стварању „балканског Бенелукс-а“ тј. неког новог вида ближег економског повезивања. Коначно, приликом недавне посете Србији европски комесар за проширење Штефан Филе се заложио да се хрватске цигарете продају у Србији под повољнијим условима и поред уласка ове земље у ЕУ тј. изласка из ЦЕФТА споразума. Филе је истакао да је неопходно прилагођавање Споразума о стабилизацији и придруживању са циљем да се одржи традиционални увоз хрватске робе у Србију што ће се постићи давањем одговарајућих контигената и значајним снижавањем, малтене укидањем царина. Прве реакције премијера Дачића и заједничке изјаве министара трговине Србије и БиХ које се противе новој царинској политици ЕУ у вези Хрватске су пре одраз затечености него неке озбиљне жеље да се пружи одлучан отпор.

Идеја „економске Југославије“ је у потпуности на правцу хрватске националне и културне политике кроз обнављање југосфере, тј. југословенске конфигурације под хрватском доминицијом јер то обележава интересе Запада. Уласком у ЕУ и постепеним одвајањем од Срба постојала би опасност да се Хрватска нађе на крајњој периферији њених економских, политичких и културних токова. Како је то Мило Ломпар сјајно уочио „кад год је Хрватска политика била у некој врсти спора са Бечом и Пештом, они чиниоци који пресудно обликују хрватску политику – Ватикан и Немачка, давали су предност Пешти и Бечу. Једино кад се усмери према Србима хрватска политика Западу обезбеђује несметан продор ка шизматичним крајевима православља, ка неутрализацији потенцијалног руског утицаја“. Дакле, „економска Југославија“ је усмеравање Хрватске према Србима у интересу Запада, само у новим околностима чланства Хрватске у ЕУ.

Како би могла изгледати „економска Југославија“?

Како би евроатлански планери могли да виде ту нову „економску Југославију“ ? Прва упутница која указује на могући развој догађаја је организација „Источно партнерство“. Иницијативу за стварање ове организације су Европској комисији поднеле Пољска и Шведска 2008. године што се поклапа са престанком пријема нових чланица у организацију земаља потписница ЦЕФТА споразума. „Источно партнерство“ је формирано маја 2009. године и чине га бивше републике Совјетског Савеза: Украјина, Молдавија, Грузија, Азербејџан, Јерменија и Белорусија око чијег чланства и права се стално ломе копља. Суштинска новина у односу на организацију ЦЕФТА је да је Европска Унија такође чланица организације „Источно партнерство“. Ова организација је замишљена да поспеши политичке односе и економску сарадњу између ЕУ и шест земаља постсовјетског простора од стратешког значаја за ЕУ. Декларисани циљеви организације су да се створи нека врста слободне трговинске зоне између поменутих земља и ЕУ испред и у име заинтересованих чланица као што су Пољска, Шведска и земаља Балтичког региона. Стварни циљеви су стварање дубљег кордона према Русији и спречавање евроазијских интеграција пре свега кроз одвраћање Украјине од те идеје. Русија је идеју „Источног партнерства“ примила са великим негодовањем. Као реакција на њено формирање отпочело је нагло убрзавање евроазијских интеграција који је резултовао стварањем царинске уније између Русије, Белорусије и Казахстана унутар нешто шире Евроазијске Економске Заједнице.

Оно што би на основу овог примера могли закључити у вези нове „економске Југославије“ је могуће учешће ЕУ као чланице будуће организације испред и у име својих заинтересованих чланица Хрватске и Словеније. Претпостављамо да би „економска Југославија“ могла ићи брже и даље од „Источног партнерства“. Постоји више разлога за то.

Први разлог је да се сузбије нарастајући руски фактор и стална опасност од његовог утицаја на регион, пре свега на Србију. Након почетка изградње гасовода Јужни ток и одустајања од изградње гасовода Набуко руско присуство у региону је постало реалност. Ту је и преузимање Волкс банке од стране руске Збербанке на нивоу целог региона. И поред погубне издајничке политике по питању Косова и Метохије и колонијалне политике према Западу српско руководство одржава превише честе контакте са Русијом која на тај начин има прилику да поред оружја понуди и учешће у евроазијским интеграцијама ма колико се то прећуткивало од стране српских званичника.

Други разлог је стварање илузије о даљем напретку у европским интеграцијама како за Србију тако и за остале земље у региону. Европски пројекат је у стагнацији док евроазијске интеграције напредују, како географски по ширини, тако и квалитативно по дубини интеграционих процеса. На овај начин би се прикрио опасни интеграциони вакум са европске стране.

Трећи разлог је да постоји конкретна, акутна али и дугорочна потреба да се одрже економије Хрватске и Словеније.

Сличност са „Источним партнерством“ би се огледала у центалном, фокусном положају Украјине чију би улогу у „економској Југославији“ имала Србија. У оба случаја циљ би био исти: удаљити их економски, политички, војно, културно и на сваки други начин од Русије и спречити их да учествују у евроазијским интеграцијама. Поред суштинских сличности постојале би и значајне разлике које би се огледале у различитој предисторији односа са Русијом, другачијем положају „извођача радова“ и знатно прагматичнијој и рационалнијој политици Украјине у односу на ону коју води Србија. Наиме, Украјина је у међувремену исказала знатно незадовољство брзином приближавања ЕУ коју је као понуду добила кроз овај вид интеграције. Како се у међувремену паралелно радило на приближавању Русији цена Украјине је нагло порасла па је ЕУ била принуђена да пређе на директне билатералне преговоре у вези европских интеграција. У међувремену, српско руководство вођено духом самопорицања константно ради на урушавању положаја Србије и српског народа у целини.

Хрватска и Словенија би у „економској Југославији“ имале знатно више изражен асиметрични, повлашћени положај у односу на остале чланице, пре свега у односу на Србију. Новина би вероватно била та да би повлашћени положај био знатним делом институционализован кроз ревидирање споразума о придруживању са ЕУ и приступним документима за нову „економску Југославију“ који би били припремани у Бриселу, Берлину, Загребу и Љубљани. Повлашћени положај би могао лако да се наметне кроз блокирање и одлагање даљих процеса европских интеграција земаља региона од стране Хрватске и Словеније. На тај начин би се евентуална будућа организација каналисала и моделирала како од стране ервоатланских планера тако и по мери, жељи и потребама Хрватске и Словеније. Опирање Србије би се лако могло неутралисати тиме што би се претходно у чланство нове организације примиле Црна Гора, Македонија, Албанија, окупирана територија Косова и Метохије и коначно БиХ кроз неутралисање Републике Српске. Претпостављамо да би нова „економска Југославија“ настала уместо организације ЦЕФТА споразума која би се временом угасила јер би постала безпредметна.

Додатан подстицај целој идеји могла би донети теза о колективном приступању региона Европској Унији као и њено повремено подгревање од стране европских бирократа, лицитирањем датума будућег прикључења које се у пракси може одлагати у недоглед. Обзиром на потенцијално колективно прикључење ЕУ устаљена пракса претходног учлањења у НАТО пакт би се могла пренети на пуно чланство у будућој организацији. Иако то вероватно не би био званичан услов Србија би могла имати нижи статус и права до учлањења у НАТО пакт. Иначе, о могућем прикључењу НАТО пакту али и у „економској Југославији“ смо ових дана доста тога могли чути од веома добро обавештеног Душана Јањића.

„Економска Југославија“ би и поред свега могла послужити нашим квази политичким елитама, секуларном свештенству и медијима под контролом Запада као сурогат за европске интеграције. Пошто би улазак у ЕУ био заустављен на неодређено време, напредак у процесу приступања ЕУ могао би бити замењен бржим и конкретнијим напредком у приступању „економској Југославији“. Овај процес би због евентуалног чланства ЕУ у тој организацији био тумачен као приступање ЕУ кроз масовно коришћење фразе о колективном приступању региона.

И нова „економска Југославија“ би била на огромну штету Срба
Нема никакве сумње да би као и претходне две и ова европска „економска Југославија“ била веома погубна по Србе обзиром на хрватско искуство и посвећеност као и потпуну лојалност и сарадњу наше квази политичке елите када је у питању рушење позиције и интереса Србије и српског народа. Тако би могли да очекујемо условљавања од стране Хрватске и Словеније у вези приватизација јавних предузећа, изградње инфраструктурних пројеката, учешћа хрватских и словеначких фирми на тендерима и јавним набавкама, даљу монополизацију малопродајне мреже и продају агроиндустријског комплекса и пољопривредног земљишта. Све оно што не би интересовало Хрватску и Словенију било би отворено инвеститорима из муслиманских земаља америчких савезника, као што су Турска, Азербејџан, Катар и Уједињени Арапски Емирати. У нашим министарствима би европске и америчке саветнике временом заменили хрватски и словеначки, а део кадрирања би се лако могао преселити у Загреб и Љубљану. Могло би се очекивати и самосталније учешће појединих региона или група општина унутар „економске Југославије“ стим што би се и у овој области примењивала асиметрија. То значи да би се максимално форсирало учешће Војводине, Рашке области и три општине јужне Србије где живе Албанци а на разне начине спречавало учешће Републике Српске или евентуално повезивање српских општина у Црној Гори. Посебан фокус би се ставио на признавање независности и „нормализацију“ односа Србије и тзв. републике Косово које би било појачано учешћем Албаније у новој Југославији.

Улазак Србије у „Економску Југославију“ би пуном паром подстицао дух самопорицања кроз контролу медијског простора, наметање културне и образовне политике. То би била основа за даље урушавање српског а подстицање евро-југословенског идентитета. Шта би нам се све могло десити у тој новој „економској Југославији“ зависи само од околности, могућности и маште: од заједничке пореске политике, државне касе и валуте до заједничких оружаних снага и безбедносних служби са централним органима у Загребу и Љубљани. То значи да би се интеграциони процеси (по угледу на ЕУ) могли дубље развијати и на нивоу „економске Југославије“ а да она временом буде само лабаво и максимално асиметрично повезана са садашњом ЕУ. На пример и „економска Југославија“ би могла имати свој мини Шенген или слободан проток радне снаге. Са друге стране, асиметричности који би за Хрватску важиле на нивоу ЕУ, попут недавне забране протока радне снаге ка развијеним земљама ЕУ би се фрустрацијом преносиле на забрану протока радне снаге из земаља чланица „економске Југославије“ ка Хрватској. Тако би се „економска Југославија“ претворила у осиромашену периферију Европске Уније или у „Европску унију другог реда“. У њој би уместо историјског помирења и стварања осовине Берлин – Париз имали осовину Загреб – Љубљана. Узбрано и форсирано отопљавање односа на релацији Загреб – Љубљана би могао бити јасан сигнал да се ствари крећу у том правцу. На тај начин треба гледати и на недавну приватизацију Меркатора. Тако би Србија у тој новој „економској Југославији“ постала потпуна мултиполарна колонија како глобално у односу на Запад тако и регионално у односу на Словенију и Хрватску.

Да ли је идеја „економска Југославије“ већ почела да се примењује?

Да је нешто пре а нарочито након уласка Хрватске у ЕУ настала нова реалност и да су покренуте неке нове тенденције говоре и актуелна кадровска решења. Прво је крајем прошле године на чело наше пореске управе дошао Иван Симич који је ту функцију претходно обављао у Словенији.

Тако је је и бивши функционер хрватске владе Тамара Обрадовић Мазал постала специјални саветник за европска питања председника Владе Србије Ивице Дачића. Чини нам се да би њена стварна улога пре могла бити улога официра за везу.

Недавно се потпредседник Владе Србије Александар Вучић јуначио пред камерама изјављујући како нам неће из Брисела одређивати ко ће бити наш главни преговарач са ЕУ. Изјава је остала нејасна и наизглед непотребна из разлога да је цео СНС са Вучићем на челу замишљен, пројектован и добрим делом кадриран на Западу. Исто тако, тешко је постићи већи ниво сервилности и самопорицања од оног који су највиши функционери владе приказали приликом потписивања Бриселског споразума. Чему онда опирање рутинској кадровској политици Брисела у вези главног преговарача? Да се можда у међувремену није појавио нови моменат у виду додатних, пре свега хрватских захтева у преговорима о придруживању Србије са ЕУ? Не би били изненађени када би се испоставило да Хрватска има своје виђење конкретних кадровских решења у Србији који би ефикасније, одлучније и без премишљања радили на остваривању њихових интереса. Можемо ли онда очекивати и дубље мешање Хрватске у унутрашњи политички живот Србије кроз подршку и финансирање њима блиских политичких опција?

Алтернатива идеји „економске Југославије“ – српско економско становиште

Алтернатива је више него јасна!
•То је српско економско становиште, тј. политичка економија, економска политика, политика регионалне економске сарадње и политика према интеграционим процесима на глобалном нивоу која ће водити рачуна о интересу интегралног српства.

•То је напуштање неолибералног економског модела и увођење модела националне економије у којој ће бити знатно већа улога државе у привредном развоју.

•То је реиндустријализација ради субституције увоза и поспешивања извоза те форсирање привредног раста из експанзивне монетарне политике како се једино у овим условима може трајно повећати запосленост.

•То је значајно повећање пореских прихода на основу чега ће се моћи обновити школство, здравство, социјална политика, национална култура и знатно озбиљније финансирати војска, полиција и безбедносне службе како би се повратио интегритет и територијални суверенитет.

•То је пре свега спровођење идеје српских економских интеграција.

•То је пуна економска сарадња и планирање заједничког економског развоја са Републиком Српском.

• То је у најдубљем српском интересу напуштање европских и отпочињање евроазијских интеграција, прво кроз статус посматрача а онда и пуног чланства у Евроазијској Унији и Евроазијској Развојној Банци.

•То је усклађивање планова привредног развоја са развојем Русије, других земаља чланица и Евроазијске Уније у целини.

•То је једнострано напуштање организације ЦЕФТА споразума и прелазак на низ билатералних споразума о економској сарадњи са земљама у региону који треба да буду потписани из угла новог правца привредног развоја Србије и из угла Евроазијских интеграција.

•То је, обзиром на трговински суфицит, у првој фази, потписивање билатералних споразума са Црном Гором и Македонијом у којима ће поред реално сагледаног обостраног интереса бити узет у обзир и положај и интерес српског народа у тим земљама.

•То је моментално реаговање на било какве озбиљније антисрпске активности претњом једностраног прекида билатералних споразума и применом разних других економског мера у циљу заштите српских интереса.

•То је билатерални споразум о економској сарадњи са БиХ који треба потписати након интензивних консултација и заједничког става са Републиком Српском. То је претходно промовисање идеје Евроазијске Уније у којој нормално егзистирају и сарађују земље са већинским православним и муслиманским становништвом.

•То је непотписавање никаквог споразума са органима самопроглашеног тзв. независног Косова до евенуталног повратка питања КиМ у Уједињене нације и повратка Унмика.

• То је одлучно и доследно спровођење политике реципроцитета према Хрватској и Словенији и указивање на дубоку, неправедну и апсурдну асиметрију у међусобној економској сарадњи која је до сада вођена у изразиту корист Хрватске и Словеније.

•То је сузбијање хрватског и словеначког доминантног положаја у малопродаји, агро-индустријском комплексу и другим секторима, пропорционално у односу на реципроцитет.

Покрет Двери дубоко верује да ће српски народ бити довољно мудар да не наседне на идеју неке нове „економске Југославије“ и да ће се окренути себи и својим националним и економским интересима.

Ознаке: Југославија, југословенска економија, Данило Тврдишић, ЕУ, Словенија, Србија, Хрватска