Колико јуче, инфлација је доживљавана као највеће економско зло против кога се државе морају борити свим средствима, па макар томе жртвовале и запосленост и привредни раст. Велика финансијска криза је у великој мери разорила тај највећи модерни економски табу, да би коначно довела и до озбиљнијег преиспитивања самих темеља монетарне политике.

Инфлација више није баук, она је сада потенцијални спасилац презадужених развијених економија, а подстицање инфлације је једина „нова“ идеја на економској сцени. Очекивања су да би се инфлацијом делимично обезвредили огромни нагомилани дугови развијених земаља и тиме омогућило убрзавање анемичног привредног раста.

О аутору

Небојша Катић је финансијски и пословни консултант и живи у Лондону од 1992 године.
До 1998 године његова пословна каријера била је везана за београдски “Енергопројект”. Дипломирао је и магистрирао на Економском факултету у Београду.

Раст инфлације би довео до раста номиналног бруто домаћег производа (БДП), док би дугови остали готово какви јесу. Овако (инфлацијом) увећан БДП би помогао да се процентуални показатељи задужености поправе, док би сервисирање дугова било знатно лакше.

Буџет би се издашније пунио приходима од пореза на номинално веће плате и профите, као што би и приход од пореза на промет скупљих роба и услуга тада био већи. Инфлација би помогла и да валута депрецира и тако помогне конкурентност домаће привреде и тражњу за домаћим робама.

Наравно, издавање нових обвезница би било скупље јер би камате због инфлације расле, али то ново задуживање би била само кап у мору у односу на већ акумулирани јавни дуг. Дошло би и до пада вредности раније издатих обвезница, и сви који их поседују били би колатерални губитници.

Из угла развијених земаља на ове колатералне штете гледа се са много мање страха него ранијих деценија. Велики део тих губитака би сада сносиле треће земље, попут земаља БРИКС-а и држава произвођача нафте и гаса – оне таквих папира имају у изобиљу. Коначно, ниједан губитак није висок ако се може превалити на неког трећег.

Позитивни ефекти инфлације су неспорни – бар из угла развијених држава, бар у овом тренутку. Иако подстицана, призивана и пожељна, инфлација за сада не долази и то је невоља. Напротив, чине се да су дефлаторни трендови за сада јачи.

Како је могуће да ни вишегодишње штампање новца, нити поруке о пожељности инфлације које мање или више експлицитно шаљу централне банке, нису већ довели до раста инфлације?

У рационалним и зрелим економијама које нису изложене изненадним спољним шоковима, инфлација расте онда када привреда ради на горњој граници постојећих капацитета, када су вишкови незапослених апсорбовани и када примања расту. Да би економија радила у режиму пуног капацитета, тражња (спољна и/или унутрашња) морају расти. Те тражње данас нема, упркос великом штампању новца.

Штампањем новца се може стабилизовати финансијски систем и обезбедити његова ликвидност, али се њиме не може подстаћи раст тражње (потрошње) који би подстакао инвестиционе активности. У периодима дубоких криза монетарни лек није довољно јак. Без обзира колико каматне стопе биле ниске, оне по себи не могу стимулисати потрошњу и инвестиције у условима дубоке рецесије и вишедеценијског стагнирања реалних примања највећег броја становника [1].

Ова криза је разбила и неке од владајућих монетарних парадигми и показала да централне банке немају контролу над креирањем новца, а тиме ни контролу над агрегатном тражњом. Све стварне полуге креирања новца и тражње су у рукама пословних банака. Истини за вољу, свест о томе је данас нешто јача него почетком новог миленијума.

Када држава стоји по страни и не инвестира, када држава покушава своје трошење у рецесији чак и да смањи, велика је илузија да централне банке својом експанзивном политиком могу озбиљније подстицати тражњу. Рационална економска анализа не може наћи оправдање државном уздржавању од инвестирања – оваква економска политика може бити само одраз неолибералног догматизма. Тој идеолошкој заслепљености као да нема лека [2].

Државе могу преко централних банака обезбедити јефтини новац пословним банкама. Али државе не могу натерати банке да одобравају кредите приватном сектору, нити могу натерати приватни сектор да троши и инвестира ако тражња стагнира, и ако приходи и плате стагнирају. У коначном резултату, тај јефтин новац који је држава обезбедила, спас је само за банке.

При томе, ниске камате чине да су опортунитетни губици банака услед седења на вишковима новца веома ниски. Банке нису под великим притиском да новац пласирају даље, па је ефекат штампања новца тако поништен успоравањем брзине обрта новца. Упумпавање новца у овакав систем подсећа на пумпање пробушене гуме.

На другој страни, банке своје опортунитетне губитке могу лако надокнадити на шпекулативној страни финансијског спектра, поново лудујући на тржиштима деривата, деоница, некретнина или злата, на пример. Ниске камате нису довољне да стимулишу привреду, али зато подстичу ново хазардирање, стварају нове финансијске балоне и сеју семе будућих финансијских криза. На тај начин се креира инфлација коју статистика не региструје и која има искључиво негативне последице.

Може ли инфлација помоћи државама у развоју на исти начин као што може помоћи развијенима?

Највећи део дугова неразвијених држава је везан за стране валуте. (У економској литератури се задуживање држава у страној валути назива „првобитним грехом“.) Инфлација и номинални раст БДП-а зато не могу довести до лакшег финансирања дугова у страној валути.

Неразвијене државе у коначном исходу дугове могу отплаћивати само извозом роба и услуга, а цену тих роба и услуга ће одредити страно, а не домаће тржиште. Ове робе могу бити скупље само онда када њихове иностране цене расту, а не онда када расту домаће цене.

Домаћа инфлација може само створити опасну дужничку илузију. У периодима када инфлација расте док курс домаће валуте остаје фиксиран, или док његова корекција заостаје за инфлацијом, долази до велике деформације номиналног БДП-а израженог у страној валути. Инфлаторно увећан БДП у домаћој валути се конвертује у доларе или евра по прецењеном курсу и тако се вештачки увећава. Када се спољни и јавни дуг ставе у однос према тако увећаном БДП-у, параметри задужености изгледају нижи, дакле много повољнији. То, међутим, не може ни за јоту поправити стварну дужничку позицију неразвијене земље.

Ове чињенице говоре да се из дужничке клопке не може изаћи кроз инфлаторна врата, али с друге стране, инфлација више ни у неразвијеним државама не би требало да буде такав баук како се непрекидно сугерира. Пре или касније, перцепција инфлације ће се променити и у неразвијеним државама, а догматска монетарна политика ће морати да се промени. То је међутим нова тема за неки нови текст.

Напомене:

[1] O problemu raspodele, kao jednom od najvažnijih uzroka krize, pisao sam u tekstu http://nkatic.wordpress.com/2008/01/29/srce-finansijske-tame/.

[2] O nemoći monetarne politike kada država ne investira i ne troši, pisao sam u tekstu

http://nkatic.wordpress.com/2010/08/29/sta-bi-danas-rekao-kejnz/.

(nkatic)

Ознаке: земље у развоју, инфлација, Народне банке, Небојша Катић, развијене земље