Прочитај ми чланак
(Двери)
Предузеће „Рзав“ је регионално предузеће које снадбева водом градове: Ариље, Пожега, Лучани, Чачак, Горњи Милановац. Његовом изградњом 90-тих година је омогућен несметано снадбевање водом ових градова и превазилажење проблема недостатака воде у локалним водоводима, које је било посебно изражено током летње сезоне.
Том приликом држава је уложила око 100 милиона долара у изградњу погона у Ариљу и регионалне дистрибутивне мреже. Планирано је у каснијим фазама и изградње бране „Сврачково“ где би се потенцијал повећао и неколико пута и та инвестија је у току и радови иду динамиком која је условљена количином обезбеђених средстава од стране државе.
Оно што је посебна специфичност водосистема „Рзав“ је тај што ове воде спадају у једне од најчистијих вода у Србији, региону и Европи, а које се користе за комерцијално снадбевање грађана и привреде.
Треба напоменути, да без обзира на ситуације које су биле, систем за водоснадбевање „Рзав“ је до сада испунио своју сврху, обезбеђујући и у најтежим временима несметано снадбевање водом, било да се ради о рату или великим сушама које су погађале нашу земљу у предходном времену. Стога се са правом може тврдити да систем за водоснадбевање „Рзав“ јесте предузеће које спада у домен предузећа од националног значаја и једну од стратешких фирми у нашој земљи и нашем региону. Због тога остаје чудна толика небрига од стране локалних самоуправа и народа са овог подручја, ако се зна да без овог система је угрожена безбедност и народа и привреде из овог региона.
Та небрига се очитује кроз различите форме. Од не плаћања рачуна према предузећу за водоснадбевање „Рзав“, до амбивалентног односа према процесима и управљању у самом предузећу.
У смислу свега предходно наведеног можемо закључити, да што се техничких служби у предузећу тиче, оне функционишу скоро па савршено узимајући у обзир и старост опреме, потребе за одржавањем исте, затим способности да се испуне сви задати циљеви у смислу испоруке воде, као и рационално располагање и улагање средстава које су намењене за инвестиције.
Што се тиче управљања и вођења рачуна о будућности предузећа приметно је у најмању руку не заинтересованост и не сналажење.
Како се то манифестује? Пре свега кроз не благовремено примењивање позитивних законских прописа и уподобљавање истих интересима предузећа. Наиме, треба рећи да предузеће располаже са знатним износом капитала (већ је речено да је примарна инвестиција износила око 100 милиона долара), и да је предузеће у сваком случају веома капитално интензивно, било да се ради о улагањима у опрему, објекте, у одржавање или дистрибутивну мрежу.
Од самог почетка рада предузеће је примењивало позитивне законске прописе који су дозвољавали да предузеће само одлучује о степену амортизације опреме и објеката. Та политика никада није, због самог значаја и намене предузећа, била профитно мотивисана, односно није јој био циљ враћање профита у кратком року, већ је водила рачуна да предузеће позитивно послује, али да се не угрози економски стандард грађана.
Током 2000-тих, са променом и усклађивањем законских и рачуноводствених стандарда са међународним стандардима, дошло је и до промене у начину израчунавања амортизације.
За ширу публику треба напоменути да амортизација није стварни, односно остварени трошак у раду, већ претпостављени износ губљења вредности опреме, објеката и осталих ствари. Он се мора, према позитивним законским прописима, обрачунавати и укључивати у резултат пословања сваког предузећа.
Од средине 2000-тих предузеће почиње да храмље, да приказује губитке и лоше резултате у раду. Основни узрок томе јесте: Ниска цена испоручене воде и неадекватна примена рачуноводствених принципа и правила.
Цена иако ниска, она је задовољавала и покривала основе трошкове рада предузећа у смислу зарада, трошкова енергије, одржавања и сл. У том смислу, она није пресудно утицала на исказивање негативних резултата пословања, односно губитка.
Основни узрок томе јесте висок износ амортизације. Као што смо раније напоменули, предузеће је веома капитално интензивно и по том основу обрачунава високе нивое амортизације. Ова чињеница сама по себи није спорна, али је спорно то што предузеће није морало обрачунавати амортизацију на такав начин и укључивати је у резултат, чиме је директно нанета штета раду предузећа од стране менаџмента, односно управе предузећа.
Предузеће за водоснадбевање „Рзав“ је јавно предузећа, основано капиталом државе, и по том основу је законодавац предвидео да ово предузеће није морало вршити директан обрачун амортизације и на тај начин је укључити у резултат предузећа, већ је то могло урадити на други начин чиме би се избегло исказивање негативних резултата у раду овог предузећа.
Шта то у пракси значи илустроваћемо следећим.
– Биланс Успеха, 2012 год. у хиљадама динара
– Пословни приход 157.079
– Пословни расход 230.710
– Пословни резултат (губитак) 73.631
Значи предузеће је у 2012 години остварило пословни губитак у износу од 73.631.000 динара.
При томе у структури Пословног расхода од 230.710.000 динара налази се амортизација у износу од 92.672.000 динара. Ово пак значи, да је предузеће применило могућности које јој је законодавац пружио, тада би Пословни расход износио 138.038.000 динара, а предузеће би остварило Добитак у износу од 19.041.000 динара.
Колико је проблем озбиљан и колико му се паушално и неозбиљно прилазило током година види се из чињенице да је амортизација учествовала са 64% у структури Пословних расхода 2006. године, да је 2011. године учествовала са 48%, а да у 2012. Години учествује са 41%.
Остварени Губитак, који је настао пре свега због неадекватне примене законских прописа од стране управе предузећа и толерисана од стране локалних самоуправа, је надоканађиван отписом вредности капитала предузећа и тиме је директно утицано на смањивање и бесповратно губљење „наше“, „заједничке“ имовине. Тиме је вредност једног таквог националног ресурса спуштана и губљена бесповратно.
Поред менаџмента предузећа велику одговорност имају и локалне самоуправе које су знале за то и током година ћутале и проблем не решавале. Да ли разлог томе лежи у нестручности стручних служби у локалним самоуправама или и у чињеници да су огромни дугови који локални системи за водоснадбевање имају према систему „Рзав“ толерисани, није познато.
Само током 2013. Године дата је сагласност да се отпише 162.842.297 милиона динара губитка које је предузеће за водоснадбевање „Рзав“ остварило у 2012. Години. Структура губитка је следећа:
– 72.610.000 динара је укупан губитак из пословања
– 90.232.297 динара је губитак настао по основу отписивања дугова локалним предузећима за водоснадбевање 90.232.297
– Укупно = 162.842.297 динара
Треба бити поштен и рећи да систем за водоснадбевање „Рзав“ даје изузетно ниску цену воде према локалним системима за водоснадбевање, па тако у 2013 години износи око 15 динара по 1м3.
Локални системи за водоснадбевање воду продају и по неколико пута вишој цени грађанима и привреди. Тако нам остаје нејасно како и поред тако ниских цена input-a, локална предузећа за водоснадбевање дугују толико и имају лоше резултате пословања.
Да ли разлог лежи у нерационалности самих предузећа, вођење страначке политике запошљавања кроз ова предузећа или је у питању нешто друго остаје нејасно!
Зашто је ова политика опасна политика и политика угрожавања националне безбедности државе
Пре свега треба знати да Србија располаже са довољним количина воде за сопствене потребе. Вода је углавном доброг квалитета. Уједињене Нације су Србију сврстале на 47. Место у свету по резервама здраве и пијаће воде.
Видимо да цене воде и хране у свету су у сталном расту и потребе за тим се проширују. Према неким проценама 21. Век је век у коме ће и залихе воде представљати елемент безбедности државе.
Пример тога је недавни закључак и одлука донета у Немачком Бундестагу, где право на воду више не представља људско право. Ако вода више није људско право, а деси се приватизација нпр. Водовода у Србији, да ли би стране комапније морале да продају воду „испод границе разумног профита и шта је та граница“ и на какав начина је у том случају угрожена безбедност и здравље људи у Србији, треба добро размислити.
Податак који је такође занимљив је и да сва она изворишта воде у Србији које су дата под концесију или су продата контролишу три светске компаније (1 из Немачке, 1 из Француске и 1 из Холандије и главни су монополисти у свету, где је при томе у Холандији забрањено куповина или издавање под концесију овог ресурса).
У светлу све чешћих захтева и најава да се може десити приватизација водовода и осталих „занимљивих“ јавних предузећа, мора се посматрати и остварено смањивање и обезвређивање јавних предузећа и у конкретном случају система за водоснадбевање „Рзав“.
Што је већа цена нашег капитала и наше имовине, лакше ћемо бранити став да ово не треба продавати, али где ће се и странци теже одлучити за један такав подухват и преузимање наших националних ресурса.
