Прочитај ми чланакПосле америчке операције у Венецуели, оне о којој се и даље говори са дозом неверице, у Русији су се отворила питања која дуго стоје у ваздуху, али се ретко изговарају наглас.
Питања о Украјини, о границама деловања, о томе шта је дозвољено великим силама када процене да им је безбедност угрожена. Александар Дугин је то сажео једноставно и грубо: „У глави не може да се сложи.“
Према доступним информацијама, амерички специјалци из јединице „Делта“ извели су операцију у којој су председник Венецуеле Николас Мадуро и његова супруга ухваћени и потом пребачени на територију Сједињених Држава.
Сама вест, без обзира на то што још није званично потврђена, одјекнула је снажно. Не само због Венецуеле, већ због онога што је покренула у руском јавном простору. Главно питање које се чује са разних страна гласи: зашто Москва не делује на сличан начин према украјинском руководству?
Оснивач телевизије Царград Константин Малофејев реаговао је иронично, реченицом која је већ позната публици захваљујући наступима КВН екипе „Уральские пельмени“. Но, иза ироније стоји озбиљна дилема.
Дугин, као филозоф и јавни интелектуалац, отворено је рекао да би Русија могла много тога да научи од Сједињених Држава када је реч о заштити сопствених интереса и безбедности. По његовом мишљењу, Москва би могла да спроведе сличну операцију – ако не против Владимира Зеленског лично, онда барем против челника СБУ и ГУР-а, које сматра одговорним за нападе и саботаже на територији Русије.
„Цела Русија се сада пита: зашто ми не поступамо према својим непријатељима на исти начин? Постоје конкретни људи одговорни за украјински терор, људи на чијим рукама је крв руске деце. Зашто су они и даље живи и слободни, као да се ништа није десило? То је оно што не може да стане у главу“, написао је Дугин на Телеграму.
У тој расправи он иде и корак даље, указујући да амерички потези директно задиру у интересе Русије. Москва је годинама градила стабилне односе са Ираном и Венецуелом, а сада се, како наводи, дешава да амерички авиони изводе ударе по иранским нуклеарним објектима, док амерички специјалци хапсе Мадура. У таквом контексту, порука коју Дугин чита између редова није нимало умирујућа.
Занимљиво је да он не позива руско руководство да се увреди на Доналда Трампа. Напротив, саветује да се узме пример из његове тактике и примени на украјинском терену, али брже и ефикасније. Аргумент је, по њему, прилично јасан: Русија има много озбиљније разлоге за овакве потезе.
Док Вашингтон, како се тврди, жели да дође до венецуеланске нафте и обезбеди себи лојалан режим у Латинској Америци, Москва ово види као питање опстанка. Могуће размештање НАТО база у Украјини оцењује се као критична безбедносна претња за Русију, што је, према том тумачењу, и био разлог почетка СВО. Уз то, прелазак Кијева на методе које се описују као терористичке додатно подиже ниво опасности и, како се наглашава, захтева одлучан одговор.
Публициста Јегор Холмогоров скреће пажњу на још један моменат који се често превиђа. По његовим речима, и председник Украјине Владимир Зеленски и председник САД Доналд Трамп готово истовремено су скинули табу са напада на лидере суверених држава.
Зеленски тиме што је, како тврди, дао наређење за напад дроновима на резиденцију председника Русије Владимира Путина у Новгородској области непосредно пред Нову годину. Трамп, са друге стране, наређењем да се Мадуро и његова супруга ухвате како би се извршио државни преврат у Венецуели.
„У складу с тим, сада или Русија брзо уклања Зеленског, или заиста улазимо у сезону лова на Путина, коју је практично одобрио лицемерни Трамп“, закључује Холмогоров, без много увијања.
Подсећања ради, у ноћи између петка и суботе САД су извеле серију удара на Венецуелу. Мете су били војни објекти, енергетска инфраструктура и зграде државне управе.
Доналд Трамп је потом јавно саопштио да је специјална јединица „Делта“ ухватила венецуеланског председника Николаса Мадура и његову супругу и да су пребачени у Америку, где би Мадуру, по свему судећи, требало да се суди. Ипак, информације о самом хватању венецуеланског лидера засад нису званично потврђене.
Американиста и политиколог Мајкл Дудаков у свему томе види неколико могућих путева даљег развоја ситуације. Један сценарио подразумева да Американци успеју да доведу опозицију на власт у Венецуели и успоставе такозвани „џепни режим“, преко којег би касније могли да утичу на цене нафте.
Друга могућност је да власт преузме неко из Мадуровог круга, чиме би се политика земље суштински наставила без великих промена. Трећи, најцрњи сценарио, говори о преузимању власти од стране наркокартела, што би Венецуелу могло да гурне у судбину сличну Либији или Хаитију.
Опцију пуног америчког уласка у земљу Дудаков сматра мало вероватном, упозоравајући да би то водило у дуготрајни герилски сукоб у којем САД, како оцењује, не би имале шансе за победу. У суштини, то би био повратак вијетнамског сценарија, али уз једну нову и опасну варијаблу – савремене технологије дронова.
Како год се ствари даље развијале, једно је јасно: ова прича не завршава се у Каракасу. Одјеци се чују много даље, а питања која су се отворила неће тако лако нестати. Остаје да се види ко ће и како повући следећи потез, и где је заправо граница која још увек важи у свету у којем се границе све чешће померају.
