Прочитај ми чланакАлександар Вучић често истиче како је јавни дуг Србије износи 43 одсто БДП-а.
И потом указује да задужења европских држава пребацују 80 одсто БДП-а, да се не спомињу Италија, Француска или Грчка чија јавна задужења достижу 110 до 156 одсто националног БДП.
Притом подсети јавност и на то да је по критеријумима Европске уније допуштени ниво дуга 60 одсто, па онда закључује како Србија није превише задужена.
У оваквом доста површном сагледавању задуживања своје земље придружује му се министар Синиша Мали, а све у циљу умиривања домаће јавности којој, ипак, 38,5 милијарди евра номиналног износа дуга изгледа као поприлична свота за нејаку економију државе која у спољнотрговинском билансу бележи годишњи минус од око 8,5 милијарди евра.
Рачуница за улепшавање
Иако Вучић и Мали имају узорне говорничке способности, актуелна власт је учинила много више од реторичког улепшавања како би ширу јавност уверила да Србија није презадужена. Води монетарну политику „прецењеног курса валуте“, односно не узима у обзир ниво инфлације у Србији када одређује вредност динара, потом и свих економских параметара.
Таквом калкулацијом ће нам ове сезоне национални БДП порасти за око једанаест одсто и премашити 90 милијарди евра, мада је иста српска влада недавно са ММФ-ом утврдила да ће привредни развој ове године једва достићи два одсто.
Подсетимо се, када су у пролеће 2012. године напредњаци победили на изборима и започели непрекидну владавину, БДП је био 33 милијарде, а јавни дуг 15 милијарди. Уназад готово четрнаест година наш развој никада није био изнад пет, чешће се кретао између три и четири одсто.
Појединих година је био негативан, на пример 2014. године, када су до тада незабележене поплаве начиниле велику штету и значајно омеле пословну активност.
Улога фиксног динара
Када би се уобичајено рачунао укупни пораст производње током владавине напредњака тешко да би национални БДП Србије премашио 53–54 милијарде. Ради спровођења актуелне монетарне политике власт је, практично, фиксирала курс динара, што је на домаћу јавност, деценијама у мукама услед брзог губљења вредности домаће валуте, деловало опчињавајуће.
Управо такав курс динара укупну годишњу производњу у Србији, када се жели приказати у еврима, чини је драстично преувеличаном. Невоље са позајмљивањем могу бити и ако се Србија, на амерички притисак, одлучи да приватизује НИС, макар и уз не баш солидну надокнаду.
Биће потребно вероватно и више од 1,4 милиона евра, колико је амандманом накнадно и назначено у буџету за следећу годину. Стога је Вучић већ почео тражити новац, па је Народна банка Србије на државни рачун пренела вишак из прошлогодишњег пословања од 288,6 милиона евра.
Како је у питању износ за шест милиона изнад збирне своте које је НБС на државни рачун уплаћивала током пет претходних година, очито да је председник почео прикупљање новца за откуп нафтне компаније. Покушава са разних рачуна прикупити што више како би се овим поводом што мање задуживао.
Пола буџета је позајмица
Из буџета за 2026. годину видимо зашто ће учинити све да за ове потребе што мање новца пристигне из нових кредита. Наредне године на отплату пристижу кредитне рате у висини 6,8 милијарди евра, док је у прорачуну предвиђено 2,9 милијарди евра дефицита, што ће се такође надокнадити новом државном позајмицом.
Укупне српске девизне потребе за наредну сезону су 9,7 милијарди, од чега ће се из постојећег новца у државним депозитима намакнути 1,5 милијарди, док ће се 8,2 милијарди евра морати обезбедити кредитом.
Ако се томе дода и, рецимо, милијарда за откуп НИС-а испада да ће власт наредне године чак 9,2 милијарди евра морати прибавити на финансијском тржишту. Колико је реч о за Србију великој своти види се управо у буџету, по коме ће држава потрошити, исказано еврима, 23,5 милијарди и још 1,4 милијарде за НИС.
Са друге стране приходоваће 20,6, од чега су 8,2 милијарди евра кредити и томе треба још додати милијарду у случају куповине НИС-а. Готово 40 одсто расхода наредне године биће из позајмица.
Практично, дошли смо до ситуације да нам формирање буџета умногоме зависи од задуживања, па ће на висину државног прорачуна наредних година све битније утицати ситуација на финансијском тржишту. Већ сада се може рећи да ће наредним владама бити веома тешко.
ПДВ опада, камате расту
То, међутим, нису једине невоље са буџетом. Лане је подбацила наплата ПДВ-а за 460 милиона евра (5,2 одсто) у односу на план. Упркос томе што су плате порасле за око 11 одсто, грађани су се очито мање упуштали у куповину.
Мада је Влада Србије за наредну сезону предвидела 8,2 одсто увећање прихода путем ПДВ-а, питање је колико је то реална процена ако је предвиђени раст плата у јавном сектору тек 5,1 одсто, док недаће око америчке уцене у вези са НИС-ом могу довести до поскупљења нафте, а није нереално очекивати и вишу цену гаса.
Други проблем су камате на кредите за које је ове сезоне држава издвојила 1,85 милијарди евра, а тек нијансу мање је предвидела за наредну годину. То је око два одсто БДП-а, док Италијани, Шпанци, Французи за камате издвајају до 1,4 националног БДП-а, мада су, наводно, много задуженији од Србије.
Видети где смо
Дакле, на камате издвајамо премного, док приход од најиздашнијег пуниоца буџета (ПДВ-а) опада. Оба тренда упућују државу на додатно задуживање.
Свесна да постојећи дуг није мали, власт по сваку цену покушава да избегне веће позајмице. Али, невоље нису мале.
Што се тиче јавности, можда би, за почетак, било најбоље да се БДП, тиме и јавни дуг, искаже по уобичајеној методологији. Тек да се види где смо…
