Прочитај ми чланак
Звечан, најстарија српска средњовековна тврђава, опстаје дуже од хиљаду година и пркоси претњама. Тробојка лепрша упркос албанским нападима
Иако у рушевинама, српска средњовековна тврђава Звечан подигнута пре више од хиљаду година изнад ушћа Ситнице у Ибар и данас је охрабрење и светионик путницима који долазе у Косовску Митровицу, срце непокорног севера Космета. На њој од 1999. пркосно лепрша огромна српска тробојка упркос многобројним покушајима албанских екстремиста да је скину.
Крајем новембра Албанци су се поново пришуњали ноћу, скинули српску заставу и накратко је заменили албанском.
– Брзо смо је скинули, није висила на пола сата – каже Звечанац Бобан, један од савремених чувара једне од најстаријих српских тврђава. – Изненадили су нас јер су највероватније дошли Еулексовим возилом. Ипак, био је то само још један узалудан покушај да нам сломе дух. Српска застава на Звечану неће пасти док год овде има Срба.
ТАМНИЦА ЗА КРАЉА
у Звечану је 1323. године сахрањен Константин Немањић, син првенац Краља Милутина, који је страдао у рату за право на престо који је водио против свог побуњеног брата, будућег краља Стефана Дечанског. Игром судбине, само осам година касније, победник у братском сукобу, Стефан Дечански је скончао у тамницама тврђаве над Ибром.
Врх угашеног вулкана са развалинама моћне граничне тврђаве Рашке државе сад је осветљен моћним рефлекторима па у косметској помрчини заиста служи као оријентир светионик за Србе из енклава који долазе у северну Митровицу.
– Кад видим тврђаву на Звечану као да ме сунце огреје – каже Горан из Ораховца, који суботом, на пазарни дан, доноси у Митровицу чувено вино и купује основне потрепштине. – Чим видиш заставу на Звечанском граду знаш да си надомак слободне српске земље.
Средњовековни Звечан је још у Југославији формално заштићен као споменик културе од изузетног значаја, али до данас није довољно ни истражен, а камоли конзервиран. Ипак, иако љуте војске, жестоки мразеви и упорне кише круне остатке моћних зидина дуже од миленијума, оне још упорно стоје као да су срасле са стенама 800 метара високог угашеног вулкана.
Оне сведоче о најмоћнијој утврди Рашке која је ту стајала и пре Немањића крај византијског Зигоса – одбрамбеног граничног појаса према српској држави – који се простирао од Звечана до Липљана. И тада је бујно Косово богато рудама, са плодном земљом испресецаном бистрим рекама и оивиченом густим шумама, било поприште војних похода, потврђујући стару истину да су лепота и опасност неодвојиви.
ТРОСТРУКЕ ЗИДИНЕ
Звечанска тврђава прати конфигурацију терена и зато има издужен облик, а грађена је у три нивоа. На врху брда налазио се Горњи град окружен зидинама са пет кула, а у њему се налазила највиша донжон кула, црква Светог Ђорђа и велика цистерна с водом. Средњи градски појас се састојао од зидина ојачаних кулама, а најнижи обимни зид је обухватао јужне падине и подножје брда.
Управо под Звечаном је најављено велико уздизање нове српске државе 1091. кад је велики жупан Вукан 1091. под тврдим градом поразио империјалне трупе из Константинопоља које су га опседале, а затим са својом војском стигао до Македоније. Звечанци и данас ретким радозналцима показују улазе у зазидане лагуме тврђаве који наводно воде све до подножја брда и причају легенду како су српски ратници тим тунелима дошли до опсадних трупа Византинаца изненадили их и поразили.
Средњовековни записи кажу да је Стефан Немања 1170. године, после молитве за успешан исход битке у цркви Светог Ђорђа, чији се темељи и данас виде, кренуо из Звечана у поход којим је потиснуо Византинце све до Шар-планине. Све време владавине Немањића у Звечану се налази један од њихових краљевских дворова. Под зидинама се тада развија велико цивилно насеље и трговиште на раскрници важних европских путева на којима су се сретали рудари који су ту долазили на привремени рад из Немачке, дубровачки и византијски трговци, архитекте из Далмације.
Тим друмовима потекла је легенда о пребогатој Србији и њеним рудиштима Трепчи и Новом Брду, „чији обронци блистају од злата и сребра“, како бележе средњовековни шпијуни, путописци и трговци. То митско богатство буди раздор међу српском властелом и распаљује похлепу турских завојевача који убрзо после Косовског боја заузимају Звечан где држе јаке трупе до 18. века. Од тада стратешко војно упориште вековима остаје пусто и препуштено зубу времена. Ретко ко се пео до остатака кула с којих поглед пуца на ждрело Ибарске клисуре, Копаоник, Рогозну и равницу Косова. По ведром дану са тврђаве се види чак и део Метохије оивичен белим врховима Шар-планине.
Игром балканске судбине, после хиљаду година, почетком трећег миленијума стара тврђава Звечан поново постаје гранично упориште Срба са севера Космета, који на древним зидинама љубоморно чувају своју тробојку.
(Новости)
