Прочитај ми чланак
Удружење писаца Поета
Радничка 5Д/1, 11030 Београд
011 25 45 872 и 062 25 25 98
ЗАПИСИ СТРАНАЦА О ЗЛОЧИНИМА АРБАНАСА НАД СРБИМА (5)
(„Злочини Арбанаса над Србима“, аутор Павле Џелатовић Иванов)
ШТА СУ СТРАНЦИ ЗАБЕЛЕЖИЛИ О ЗЛОЧИНИМА АЛБАНАЦА НАД СРБИМА
Матија Масарек, католички надбискуп 1760.године за Арбанасе пише: „да им је понашање разбојничко: отимају јагањце, шкопце, кокоши, мед, масло, сено за коње”. Тако су њега и његову пратњу 15 разбојника-качака напали за које каже да су то кесеџије, друмски разбојници. Са витизације Метохије и Косова 1764. године Масарек носи још мрачније утиске па каже: „Арбанашки дошљаци у Србији не слушају наредбе Христова Јеванђеља. Уместо да су понизни, скромни, они одмах примише ислам те потискују православне и католике из њихових села и заузимају њихова имања”.
Надбискуп Масарек је несретан због ових силних крађа, отимачина и убистава. Њему се срце стеже када угледа по шумарцима и гајевима силне гробове православних и других које су они побили. Занимљиво је да исти суд као и Масарек има и српски тј. пећки патријарх Василије Бркић у Мемоару за грофа Орлова, од 29. марта 1771. године где вели да је „албанскаја порода жестока, досадателна, грабителна, неспокојна, крвнопроливателна”.
У рату између Турске и Русије 1768-1774. Године дошло је до истинског безвлашћа, арбанашких насиља је настајало све више. Где би се год на Косову и Метохији доселили и када би били у већини и надмоћнији, онда су полазили у пљачке, убијања и силовања.
После последњег аустро-турског рата 1788-1791. године Арбанаси су остали на друмовима наоружани и као разбојници пљачкали по селима.
„Велика арбанашка насиља у различитим облицима су дозлогрдила српском живљу. Место по шумама зулумћари су у селу. Арнаутске арамијске чете су отимале стоку, разваљивале бачила”. [26]
Анархија коју је створила владавина независних паша погодовала је качачким дружинама. Из заседа нападали су путнике и трговачке караване пљачкали и уцењивали хришћанску рају, отимали и бешчастили српске девојке и жене.
Француз, Анри Пуквил, је 1807. године пролазећи кроз Приштину забележио следеће: „По мојој процени Приштина има око 1.500 домова, у којој су тесне каљаве улице, беда становника и влада крвожедника, Малић паше за којега ми се није чинило прикладно да походим тог Арнаутина, заклетог крвника хришћанског”.[27]
Жорж Голис каже: „Због ширине насиља Арбанаса над Србима Стара Србија је уз Јерменију најнесрећ нија земља на свету. Они из Дебра убијају да украду, они из Ђаковице убијају Србе из лудог фанатизма, они из Пећи из задовољства а они из Тетова, да опробају своје карабине, они из Призрена убијају из зловоље”.
Ами Буе, француски географ, забележио је многе примере „тешког злостављања српских сељака и калуђера, описао отмице девојака и жена”.
Судетски Немац др. Јозеф Милер, за Арбанасе каже: „да су свирепи, подмукли, упорни, ненаклоњени никаквим новинама, и неће их никада без одлучних крвавих реформи њиховог политичког и религиозног живота моћи захватити дух европског хуманизма. “
А. Ф. Гиљфердинг, руски дипломата и историчар, 1858. године обилазећи Метохију бележи многобројне примере угњетавања српаког становништва и како оно свакодневно трпи разне увреде и насиље од разузданих и плаховитих Арбанаса. Арбанаси, где су год пристигли чинили су зла. [28] Дошљаци из Арнаутлука чине зулуме, краду стоку, насрћу на образ жена”. [29]
Мјур Мекензијева и А. Паулина Ирбијева, Енглескиње, обилазећи Стару Србију 1863. године у свом путопису „О словенским земљама европске Турске” бележе да: „Арнаути терају своју силу тако далеко да се бацају камењем на пратњу каквог упокојеног Хришћанина – Србина, а на мртваце набацују прашину и ђубре. Код Арнаута влада безобразност и насиље према хришћанима.“ [30]
Гастон Гравје, Француз, истраживао је Косово И Метохију као средиште Старе Србије под турском влашћу и уочио кључне проблеме, основне политичке, демографске, културне и верске теденције у овој земљи. Он износи свеопшту анархију и зулуме арбанашких феудалаца над православним Србима, који су пресудно утицали на демографске прилике и етничко стање на Косову и Метохији.
Ту је етничко чишћење српског православног становништва уз благонаклони став турских власти, организованог терора, свакодневна убиства, силовања, пљачке, паљевине и уништавање српских манастира и цркава. Он даље каже: „Опасност је за Србе утолико већа што на Косову и Арбанас почиње да заборавља да је колико до јуче био само пастир и разбојник. Тако, прибегавајућИ отимачини и разбојништвима, чије жртве нису никада њихови сународници, они такође успевају да населе тамо где желе и да се обогате српским добрима и иметком”.
Мери Дарам, Енглескиња, каже: „Арбанас је највећим делом, остао ту докле је стигао када га је Турчин нашао, и сам што је прихватио револвер и пушку острогушу, он није искорачио ни за педаљ. Он је остатак минуле прошлости која је у Западној Европи одавно заборављена. Арбанаси су потпуне незналице о спољном свету. Они су још увек у најранијем стадијуму историје живота народа и још нису одмакли изван племенског облика живота. Арбанашка племена су крајње дивља. Да би Мери Дарам закључила о свом обиласку ових простора она додаје:„Да су царевине постојале и нестајале а да су Арбанаси остали дивљаци”.
Она је, Мери Едип Дарам, боравећи у Метохији 1903. године записала: ”Још далеке 1690. године, неподнош љива судбина Срба Старе Србије довела је до сеобе у Угарску , ништа мање него 37.000 породичних задруга које су са чланством биле многобројне. Арбанаси су се потом раширили по испражњеним поседима и било им је дозвољено од стране Турака, да их отад заувек некажњено пустоше. [31
Виктор Иго, француски писац светског гласа, крајем 19. века објавио је „Проглас за Србију” у ком оштро критикује Европу и њену јавност што ништа не предузима а један народ се ту, баш у Европи, сатире турским и арбанашким зулумима.
_______________________________________________________________________________________
[26] (Цвијић Јован, Основа за географију и геологију Македоније и Старе Србије II, Београд, 1906.)
[27] (Из бележака с путовања Пуквила кроз Босну и Стару Србију, Годишњица Николе Чупића, 2, Београд, 1878. године)
[28] (Путовање по Херцеговини, Босни и Старој Србији, Сарајево, 1972. )
[29] (Ј. Радонић, Римска курија и јужнословенске земље од 16. до 19. века, Београд 1950. )
[30] (Г. МУИР МАКЕНЗИЕ И А. ПАУЛИНА ИРБИ, ПУТОВАЊЕ КРОЗ СЛОВЕНСКЕ ЗЕМЉЕ У ТУРСКОЈ ЕВРОПИ, ЛОНДОН 1867. )
[31] (МЕРИ Е. ДАРАМ, КРОЗ СРПСКЕ ЗЕМЉЕ, СРПСКА ЕВРОПА, БЕОГРАД, 1997. ).
