Прочитај ми чланак
Удружење писаца Поета
Радничка 5Д/1, 11030 Београд
011 25 45 872 и 062 25 25 98
СТРАДАЊЕ СРБА И ЦРНОГОРАЦА НА КОСОВУ И МЕТОХИЈИ ЗА ВРЕМЕ ДРУГОГ СВЕТСКОГ РАТА (15)
(„Злочини Арбанаса над Србима“, аутор Павле Џелатовић Иванов)
ПОТРЕСНА СВЕДОЧЕЊА ПРЕЖИВЕЛИХ
Мислили су зликовци да за собом неће оставити сведока. Али, злодело нису успели да сакрију. Приче очевидаца су потресне и пуне ужаса, страве и описа којима цивилизовани свет не може да поверује. Ево тих потресних прича од којих застаје дах и за које човечанство са страхом пита, да ли је тако шта могло да се догоди?[70]
ДРАГУНА (рођена Рмуш) КНЕЖЕВИЋ из Шекулара:Трећег дана злочина у Велики дошла сам из новшићких шума. Наишла сам на кућу свога ђевера Андра Кнежевића. Тамо сам нашла Љешеве Његове женеЛепосаве Кнежевић, рођена Ђуричанин, кћерке Драге, одосамнаест година и Илинке од девет година.
У кући Андра Кнежевића погинуле су МонаСтаматовић, жена Марка Стаматовића и Тома Савић,Рођена Ђуричанин, с кћерком. Из те куће избјегло је смрт пет дјечака, сви Ђуричани, ђеца од два брата, Маркаи Рада Ђуричанина. У кући Лека Кнежевића убијени су: Стојанка Кнежевић, рођена Јокић, жена Лекова (42),кћерка Рабија, члан СКОЈ-а (18), и синови Неђељко (6) и Ратко од годину дана.
У кући Љуба Стаматовића убијена је МирославаСтаматовић, рођена Томовић из Шекулара, жена НовицеСтаматовића, Љубова мајка (50).
У кући Јанка Симоновића изгубиле су живот Његове кћерке Коса од осамнаест и Милојка од деветнаест година. Милојка је жива бачена у ватру. У кући Радоте Симоновића, кћерка Милена (20). У кући Радована Симоновића, Радован Симоновић (60). У кући Тоша Кнежевића: Јелица Кнежевић, рођена Раденовић (60) иЈеличин брат Драго Раденовић са кћерком.
У кући Милосава Кнежевића: Његова жена Симона, рођена Попадић (65), Мирка Кнежевић, рођена Вучетић, снаха Симона и Милосава Кнежевић, Бранкова жена (25). У овој кући је рањена и Жара, кћерка Мирке и Бранка Кнежевића. У кући Симона-Монћа Бошковића погинули су: жена му Љуба и кћерка Милунка од 12 година.Богдан Бошковић је погинуо тога дана у Г. Ржаници.Убили су га вулнетари.
У кући Радула Кнежевића: Његова жена Јела,рођена Турковић (30) и њена сестра, чијег се имена не сјећам. У кући Филипа Кнежевића: Његова жена Љубица,рођена Бјелановић (45). У кући Реље Томовића: Његоважена Милосава Жара рођена Јанковић (35), сестра Зекаудата за Раша Кржића, Новка Кржић, рођена Рмуш, из Шекулара, Милосава, Рељина снаха, жена ВукашинаТомовића, рођена Коматина из села Крстовца код Пећи, синови Милосаве и Вукашина Томовића: Драгутин од осами Ратомир од три године, као и кћерка Вукосава. У кући Николе Томовића: жена Рабија, рођена Лалић и кћерка Милица од пет година. – Милица је убијена на путу, а затим бачена у ватру, у кући Вучетића. Погинула је и кћерка Радоње Столевића. Убијена је са Милицом на путу под Вучетића куће и бачена у ватру.
ДИВНА (Вукајла) ВУЧЕТИЋ рођена ЈАШОВИЋ:Тога стравичног дана,била сам код куће, у Вукадиновом потоку. Ујутро око девет сати чула сам да је непријатељска војска била у Горњој Ржаници, али даније страдао нико од мјештанакоји су се нашли код својих кућа .Прије тога чула сам о покоЉу уоближњим селима па сам, плашећисе за дјецу, двоје старијих отјералау шуму.
Чула сам да су некимјештани отишли на преговоре са непријатељима. То су билиМикајло Вуков Гојовић, који је знао њемачки, Радосав Жива Љевићи Јевто Пауновић. Њима је речено да војска неће дирати никог ако остане код своје куће, а да ће побити све оне који се нађу у шумама.
Вратила сам се кући и убрзо чула кукњаву у домовима Љуба Огњановића, Вукмана Вучетића, Воја Томовића,Милована и Мијајла Вучетића. Окоједанаест сати задесила сам се напуту више куће, држећи у наручју свог једногодишњег сина Божа. На прагу ми се налазила ћерка Персида, која је имала само тригодине, а уз њу моје двије синовице,четворогодишња Ката и трогодишња Ната, кћери Цвете и Душана Вучетића.
Док сам стајала на путу,наишао је један војник са пушком.Кренула сам кући, али он ми јевикнуо. »Не бјежи, оца тицрногорског«! Рекла сам да не бјежим него да хоћу војсци узнесем хљеба, како нам је наређено. Он ми је на то одговорио: »Њемачка има хљеба«!Говорио је чистим нашим језиком. Одмах је припуцао,убио ми је сина Божа у наручју, а мене ранио у десну руку.Била сам толико прибрана да повичем дјеци да бјеже утрап. Иако мале, Персида, Ката и Ната су ме разумјеле, пасу се одмах сакриле и тако преживјеле покоЉ. Војник којије пуцао на мене ушао је у кућу и тамо се задржао краћевријеме, па изашао. Али, пошто ми је Божо још даваознаке живота, искористила сам тренутак, па сам убацила Њега у трап код кћери и синовца. Дјевојчице су у трапу биле мирне. Ни гласа нису пустиле.
Кад је изашао из куће,војник је поново напунио пушку, пришао ми на два коракаи погледао ме право у очи. Окренула сам се да не гледам када ће пуцати али нијесам могла да бјежим. Испалио је више метака, али се сјећам да ме је оборио тек пети. Тада сам се онесвјестила. Дошла сам себи послије неког временаи покушала да устанем. У то је Дола наишла из шуме, паме је онако рањену одвукла у кукуруз. Затим је из трапа извукла три ђевојчице и одвела их у шуму, а мени је донијела сина Божа, који је још био жив. Нијесам имала снаге да га подојим. Издахнуо ми је у наручју, па га је Дола вратила у трап. Док сам лежала у кукурузу, дошла ми је синовица Драгица. Имала је 12 година. И она је била рањенау стомак. Рекла ми је да су побијена сва чељад у кући Милована, Радована и Мијајла Вучетића.
Драгица је остала са мном два дана, док није издахнула. Предвече, истогдана кад је нзвршен покољ, стигао је Жако Јокић-Стојнић, ишао је од рањеника до рањеника, носио ракију и њоме сваком испирао ране. Моје су се ране запалиле. Тек послије пет дана код мене је стигла Станица, жена Милета Вучетића, која је донијела хладне воде, испрала ми ране и преобукла ме. Љечила сам се сама, уз помоћ свог седмогодишњег сина Видака. Он је долазио ноћу кришом из шумеда ме види, и доносио ми траву шереху. Ту ми је траву туцао на плочи, а затим сам је стављала на рану. За свих тих пет дана ништа нијесам јела, само сам пила воду, којуми је испочетка достављала рањена Драгица.
Неколико дана касније по селу се опет чула пуцњава. Једне вечери сам кренула помажући се оном здравом руком и дошла у току ноћи до куће Илије Бошковића.
У кући се прије покоља налазио збијег, али кад је наилазила немачка војска сви су побјегли у шуму, па сам укући била сама. Наишла је Њемачка војска. Нико ме није дирао. Нешто су ме питали што нијесам разумјела, а једанод њих ми је донио хљеба и воде. Обратио ми се са Мајко«.Ту сам остала дан и ноћ, а онда сакупила снагу и кренула према Десен потоку. Тако сам поново наишла на ону исту војску и препознала оног што ми је давао хљеба. Кад ме је видио, повикао је: »Мајко, у шест сати Њемачка капут•.Станија Рађеновић, Санда и Пољка Бјелановић прихватиле су ме и смјестиле у кућу Петра Симоновића. У тој кући остала сам цијеле ноћи. У току ноћи чула сам глас: »О!Дошли су партизани у Велику, не бојте се! Коначно су ми стигли супруг Милан и син Драго и однијели ме кући, гдјесам преноћила. Сутрадан су ме пренијели у Андријевицу, и тамо су ми ране биле превијене. У Вукадиновом потоку,поред мога сина Божа и синовице Драгице изгубили су животе: Из куће Мијајла Вучетића жена Спасенија (50), и кћерка Љепосава (17). Из куће Радована Вучетића, супруга Станија (45) кћи Наталија и син Саво (6).
Из куће Вукашина Вучетића: супруга Станија(40), кћерка Рабија (16), син Радомир (14) и Вукман Вучетић (40).Из куће Љуба Огњановића: супруга Рада (40) исинови Боро (8) и Радослав (5).Из куће Арсенија-Цаке Огњановића: супруга Милосава, рођена Лекић (37). Из куће Сима Огњановића:супруга Станија, која је била при порођају и два сина, чијих се имена не сјећам.
Из куће Душана Вучетића: супруга Цвета (30) и кћерка Драгица (12). Супруга Миливоја Вучетића, Љепосава, погинула је на путу више куће Милана Вучетића. Она је са својим живјела у кући Вукадина Вуша Вучетића.
[70] (мр Павле Xелетовић Иванов, „21 СС дивизија Скендербег“, Нова књига,Београд 1987. стр 199-228).
