Прочитај ми чланак
(Вести)
Иако Заједница Срба у Македонији, основана на Видовдан 1991. године, постоји да би бринула о српском идентитету, она у овој држави нема велике могућности за деловање. Невладине организације је не финансирају јер ову заједницу не третирају као мањинско, већ као било које грађанско удружење. Самим тим, немају привилегије које македонска мањина ужива у Србији.
Ова организација у Македонији нема чак ни канцеларију, већ ради на бази радионица. Последица је то да ова заједница располаже са врло мало података, па не знају ни тачан број Срба у Македонији. Председница Српске заједнице и Националног савета Срба у Македонији Гордана Јовић Стојковска каже да су подаци којима располаже очигледно нетачни.
АСИМИЛАЦИЈА ПОД ПРИНУДОМ
– Последњи званични податак јесте попис из 2002. године, према којем у Македонији живи око 37.000 Срба, али то ни тада није било тачно, а не сада, 11 година касније. Чак и да нас је 2002. било само толико, у међувремену је поднето око 17.000 захтева за држављанство. То значи да нас данас најмање има око 60.000 – сматра Стојковска, која живи у Скопљу, а родом је из Грделице.
Према њеним речима, српска заједница окупља 20 општинских и четири регионалне организације и броји око 8.000 чланова, мада је њихов број много већи, јер се углавном учлањује по један члан из сваке породице. Она додаје да је асимилиција свеприсутна, јер су се људи плашили да ће, ако се изјасне као Срби, остати без посла или да неће добити држављанство.
Због великог броја Албанаца, чак 23 одсто, који су успели да издејствују да албански постане и службени језик у Македонији, Македонци покушавају да натерају и што већи број Срба и Влаха да се изјасне као Македонци. Срби то и раде, бранећи се чињеницом да њихово презиме које се завршава на „ић“, говори о њиховом пореклу. Власи, са друге стране, у мањем броју се опредељују за македонско држављанство. Забрињавајућа је чињеница и да онај мали број грађана Македоније који се изјашњавају као Срби све више користи македонски језик.
– Велики је проблем и то што Македонци и Срби већ годинама воде црквени спор око аутокефалности македонске цркве, што оставља страшан траг. Ми у Македонији немамо ниједну српску цркву. Наше свештенство, које припада Православној цркви, је прогањано. Прошле године је дошло до тога да су похапсили наше свештенике, чак и монахиње. Зато што нису могли да региструју Српску православну цркву, они су се водили као грађанско удружење. Али, како грађанска удружења морају да имају завршни рачун и воде књиге, финансијска полиција их је ухапсила на перфидан начин. Ми смо реаговали, они су ослобођени, али је код српских верника и даље присутан страх. У кумановском крају свештеник ради у својој кући, али му долази веома мали број верника, јер се сви плаше – каже Гордана.
И српска деца су у веома лошем положају.
Дискриминација на факултетима
– Моја ћерка Владанка се приликом полагања пријемног испита на Педагошком факултету изјаснила као Српкиња. Била је друга на ранг-листи у квоти за националности. Онда су са факултета инсистирали да је помакну у државну квоту како би било ослобођено место за неког много слабијег. Додуше, она ништа не би изгубила, али у државној квоти минимум је 95 поена, а у квоти за националности 60 поена. Значи, требало је да ослободи место за неког много лошијег студента. Онда су нам рекли да морамо да донесемо потврду о националности од нотара. То је нови вид условљавања у Македонији, који Србе скупо кошта – каже Гордана.
СТРАХ ОД РАТА
– Наша деца немају право на изборне предмете веронауку, етику и матерњи језик. Иако би по новом систему школовања могли да одаберу матерњи језик, њима је то онемогућено, јер Македонци тврде да имамо српске школе. То је лаж. Ми имамо српске школе само у местима Старо Нагоричане, Табановцима и Кућевишту на скопској Црној Гори, али настава на српском језику организована је само у Старо Нагоричанима, док се у друге две учи на македонском језику. С друге стране, нас би школовање деце у тој руралној средини много коштало, јер не постоји школски превоз. И да га има, не можете дете увек да шаљете аутобусом. Док је мало морате да га возите или плаћате такси – додаје Гордана.
Медијски бојкот
Још један вид дискриминације изазивају медији. Мањинске групе имају три пута недељно получасовну емисију на матерњем језику и једном месечно једночасовну. Међутим, само један сниматељ опслужује српску, влашку и ромску редакцију, тако да се често дешава да српска заједница не може да сними неку значајну манифестацију. Други проблем је што те редакције нису самосталне, већ им је уредник Албанац. Он на све начине покушава да други канал телевизије буде њихов.
Она још каже да у Македонији има проблема и са Албанцима, јер су у власти. Међунационалних сукоба највише има међу младима. Нема великих конфликата, попут оних из 2001. године, али нема ни потпуне сигурности на улицама. Српска омладина не залази у све делове Скопља, углавном не користе градски превоз, већ се возе таксијем.
Гордана каже и да је присутан велики страх од ексцеса и евентуалних ратних сукоба.
– Скопље је веома специфично. Албанци су имали стратегију коју су и реализовали. Наши људи су продавали имања, а они су куповали. То је чињено систематски. Можда ће се за коју деценију ствари променити јер је код Албанаца у Македонији наталитет у паду и млади имају жељу да почну да живе другачије. Ипак, не смемо заборавити на то да овде има све више вехабиста и да је ислам у експанзији. Немам ништа против ислама, јер ниједна вера не пропагира зло, али тумачење је различито. А тровање деце никада није безазлено. Ако они лоше уче децу, ни ви не можете да их васпитавате као пацифисте и да безбрезервно воле људе, јер им је мач увек над главом – оцењује наша саговорница.
У случају да дође до рата, Стојковска каже да не би остала у Македонији.
– Ако се власт 2001. године играла људским животима само да би што дуже трајала, ако они који су привилеговани с њихове стране бездушно распродају своју имовину, зашто бих ја остала? Мислим да би већина људи кренула ка западу, а не ка Србији. Најезда Срба и Македонаца била би ка Грчкој, дефинитивно не ка Србији – закључује Гордана.
