Прочитај ми чланак
Смеју ли они којима је у српским медијима, овдашњој земаљској верзији Страшног Суда, правоснажно пресуђено да су српски националисти – где, наравно, жалба не одлаже извршење – сме ли дакле тај свет нишчих духом, закрваљених очију са камама међу зубима, наравно, под условом да ту неких зуба уопште има, да, на пример, чита Данила Киша? Добро, нисам баш сигуран да је то могуће спречити са овим бројним стањем полиције, која код нас служи да би штитила заслужне грађане од незаслужних, који су углавном толико незаслужни да су помало и гладни; али шта ћемо ако се том незаслужном ништаку нешто код тог Киша допадне, рецимо она реченица из Пешчаника у којој се каже „како се овде рано смркава“?
Можда би се и то некако дало толерисати, али шта да се ради када то националистичко ништавило, коме се по дифолту (тако се каже ако ниси ништавило) Киш не може допасти, ипак изненади. Читање се ипак догађа у самоћи, па је, како би се то рекло, лични чин, који никога не угрожава, зар не? Изржаће се, дакле, ако националиста воли да чита Киша, али морална паника настаје у тренутку када тај – по пресуди паланачког Страшног Суда – недостојни грађанин, рецимо Суботице, помисли да Кишов родни град није његовим именом обележио улицу пишчевог најранијег детињства, и када још том дода да Киш није једини заслужни Србин из Суботице којим тај град није ништа обележио.
Ту моралну панику изригао је ноторни Теофил Панчић, један од шефова овдашњег Страшног Суда чија реч је била јача што је у Србији инфлација речи била већа а габарити сваке врсте се повећавали пропорционално како су се габарити Србије, опет сваке врсте, смањивали. Шта дакле неки суботички дечаци из Треће Србије имају да траже улицу за Киша кад је он „наш“. Ено им, нека читају народне песме, нека до миле воље нагањају Марка на Мусу Кесеџију, нека до судњег дана носе десну у лијевој руци, ено им га и геноцидни Његош, ионако ћемо га за неку годину забранити, али зар да нам ти што заударају на тамјан и забрањују изложбе отму и Киша, па да нам остану само Великић и Арсенијевић. Неће да може!
Наравно, у том ставу Не-Дирај-Ми-Мог-Киша, који до последњег брани наш србијански културтрегер, има неколико занимљивих момената – ако ћемо да будемо прецизни – пре дијагноза, за које је сам заслужан таман колико и жена са три сисе за успех циркуса Медрано у нашем граду. Прво, шта је то на шта уопште смеју да се позивају они које је Страшни суд жигосао као националисте? На све осим на оно што су у градњи свог културног модела запљунули другосрбијанци. Наравно, није важно што Киш није стигао да упозна Теофила, Наташу и Соњу (уосталом, нико није савршен), већ што је он једноставно „наш“, као што су уосталом наши и они који су Теофил-Наташа-Соња-поглед-на-свет презирали, попут покојних Ђинђића и Ћурувије, али су се, причала им Латинка, на оном свету покајали и сада једни другима одлично пристају.
Тај другосрбијански свет – чија сврха се исцрпљује на томе што постоје „наши“ и „ваши“ писци, „наш“ и „ваш“ културни модел и „наш“ и „ваш“ језик – јесте један специфичан дискурс друштвене дезинтеграције, непрелазне границе између два света, формиран у 90-тим, а до усијања проведен у нултим годинама. Тај дискурс не служи ничему осим да би српско друштво било подељено јер у подељеном друштву може напред Теофил, а остали кад се покају макар колико он никад није морао. У том друштву све је дозвољено, осим да се пређе граница, а ономе ко то уради зна се шта следује. Жалба, рекох, не одлаже извршење.
Смисао те поделе јесте формирање слике правог српског националисте – има да буде примитиван, насилан, да мрзи педере, пребија Теофиле у градском превозу, да, ако већ неки мора, користи само домаћи сапун…. – само да никако не чита Киша. Ако је човек пристојан, ако, попут Фајгеља, на просте делове логиком и културом растави запењеног Бранимира Димитријевића, па још ако чита и Киша, и то проглашавајући га српским писцем, е, то никако неће моћи. Умела је, наравно, Друга Србија да буде и широкогруда, па да опрости једном Палми што је на јавној сцени дебитовао са Арканом, али тек кад им је дао европски глас, па још кад није прешао на њихову територију, него је лупетао о Моцарту и Бетовену, како Србину и приличи, тај је тек тад могао да постане и омиљен.
Наравно, та тупава прича агресивнија је колико се ближи њен крај, колико се пред Србијом ствара истинска алтернатива уместо оне коју је измислила да би се на њој гојила Друга Србија, и та алтернатива ће, по чему и јесте алтернатива, интегрисати друштво у коме ће културни модел чинити и десетерац и бећарац, и Црњански и Киш, и Теофил и Палма, последња двојица равноправно. Зато Теофилу остаје да још мало сања колико би тек волео Киша да га не воле ови дечаци којима је пресудио, да сања колико би га тек волео да је овај мало мање српски писац а мало више југословенски, у свету где је све оно што нисмо „ми“ чисто зло и где је све оно што је југословенско заправо таклво само да не би било нимало српско.
(Нови стандард)
