Филм „Сећање на Пећ које више нема“, аутора Велимира Перовића, у протеклих пет месеци на интернету је погледало више од 25.000 људи. То је једна искрена, лична, аутентична и емотивна прича о животу у Пећи и Метохији пре НАТО бомбардовања, која никога не оставља равнодушним, и која се, иако траје 170 минута, гледа у једном даху. Филм је дубоко дирнуо и једног Сплићанина, који је пре 26 година провео само шест месеци у граду подно Проклетија и који од тада машта да поново посети Пећ, град у коме је служио војни рок.

Далматинац Д. Ч., који је замолио да му не објављујемо пуно име и презиме, након гледања филма о Пећи написао је писмо нашем колеги Перовићу, које уз сагласност обојице – једног Пећанца и једног Сплићанина – објављујемо у целости.

Поштовани господине Перовићу!

У посљедњим данима 2013. године као и често пута раније у тражилицу сам утипкао сам ријеч „Пећ“. Много сам пута тражио информације о вољеном граду али и нисам био баш задовољан понуђеним садржајима. Овај пута „пун погодак“ – „Сјећање на Пећ које више нема“ уистину је испунило моју знатижељу и носталгију за Метохијом и Пећи.

Исто као и Ви, много сам пута „био у дилеми да се уздржим и да свој град запамтим онако умивена лица и добрих људи како је то било док сам живио у њему или да кренем путем својих емоција и успомена“. Ви сте на моје особито задовољство стварно кренули, а ја сам остао и даље у дилеми и чекању да се „пред оком пуним дивљења отвори величанствени поглед на Метохију“.

Е, сада Вас засигурно занима откуда једном Сплићанину интерес за Косовом и Метохијом. Вашу дубоко емотивну и потресну причу погледао сам у „једном даху“, свих 170 минута заиста је брзо прошло. Када сам осјетио потребу па још једном исту погледао – одлучио сам написати Вам неколико реченица. Моју Пећку причу настојати ћу укратко исприповиједати.

Као голобради младић након завршене Школе резервних официра у Задру, тамо негдје половином ожујка/марта 1988. год., добио сам прекоманду у Пећку касарну „Миладин Поповић“. За мене потпуна непознаница и шок због одласка из родне Далмације у непознато – завршило је великим емоцијама према Космету и људима које сам тамо упознао. Почетно несналажење и стрепњу за преосталих шест мјесеци војног рока врло брзо замијенили су емоције радости живљења у мојој Пећи.

Обилазећи и друге градове – Призрен, Ђаковицу, Митровицу…, ја сам заправо заволио цијели Космет. Планине, ријеке, културни споменици, гостољубивост у сваком граду и селу (неовисно о томе да ли се радило о српском или албанском) развијали су љубав и интерес за митским Косметом.

Када сам једног дана пред крај 1988. године напустио Пећ и Метохију, када сам се преко Рожаја спуштао према најљепшем мору на свијету, радујући се повратку свом граду и обитељи – осјетио сам у исто вријеме и одређену сјету и тугу због напуштања Космета. Тада сам схватио како сам за то кратко вријеме уистину заволио Пећ и ондашње људе те постао исто као и Ви – Пећанац.

Обећао сам самом себи како ћу се једног дана вратити да поновно видим хотеле „Метохију“ и „Корзо“, парк Карагач, Патријаршију, Бистрицу и остало. Тамо међу обронцима Мокре Горе, Проклетија, Шар планине и Паштрика заиста је остао дио мене и дио мог срца. Нажалост до данашњег дана нисам остварио своју жељу.

Можда ћу се ипак једног дана исто као и Ви одважити па поћи у потрагу за изгубљеном младошћу и свеприсутним емоцијама према Пећи.

На крају морам Вам искрено рећи како ме је изузетно дирнула Ваша прича. Заиста сам је особно доживио и често о њој размишљам. Жао ми је због свих људи који су морали напустити своја вишестољетна огњишта. Нажалост, прича је то многих људи са подручја бивше нам државе. Многи су заиста доживјели стравичне неправде.

А ја бих у ствари хтио да буде све као и прије, хтио бих посјетити Космет онакав какав је некад био, а био је заиста „умивена лица и добрих људи“. Одлазак на Космет на којем нема људи чији су коријени ишчупани и пресађени на њима далеки простор не умањује жељу, али умањује могућност за истим.

Желио бих посјетити онај Космет којег је красио афирмативни суживот, желио бих посјетити онај Космет којег је красила толеранција међу нацијама и вјерама, желио бих посјетити онај Космет који се градио на имену Боре и Рамиза. Вјеројатно сам само један од многих сањара, можда никада неће бити онако како је тада било али ја и даље сањам о Космету добрих и поносних људи.

Хвала Вам господине Перовићу на Вашој животној причи, хвала Вам што сте посудили камеру од пријатеља и што сте отишли у нашу Пећ. Мени то заиста пуно значи.

Срдачан поздрав!

Д. Ч. – Сплит

(Блиц)

Ознаке: Космет, Пећ, Сплит