Прочитај ми чланакУ Србији родитељи не могу да одаберу особу која ће бринути о њиховој деци у случају ако им се нешто деси, већ је та одлука искључиво на надлежном центру за социјални рад.
Ко зна боље шта је добро за дете и ко треба да преузме бригу о њему, родитељ или центар за социјални рад?
– Мислим да је родитељ, па и без дипломе психолога сигурно компетентнији да зна шта је за његово дете боље! Парадокс је да родитељ не може сам да одабере ко ће се о његовом детету старати, наравно уз сагласност те особе, већ то одређује центар за социјални рад. Одређују људи чије одлуке су, сведоци смо нажалост тога, у последње време биле катастрофалне, а процене погрешне – каже за „Блиц“ Београђанка Божидарка М.
Она је самохрана мајка и после рођења детета покушала је да у суду и центру за социјални рад сазна шта ће бити са њеним сином уколико се њој, не дај Боже, нешто догоди, рецимо страда у саобраћајној несрећи или доживи мождани удар.
При томе нема никога од ближих сродника, родитеље, браћу или сестре.
– Пре тога разговарала сам са другарицом, која је у браку, и има дете мало старије од мог сина. Она ми је рекла да би преузела бригу о мом детету. Међутим, отишла сам у суд у и разговору са једним судијом сазнала да то није могуће јер о свему одлучује надлежни центар за социјални рад – наставља Божидарка М.
Након тога она се обратила и запосленима у центру за социјални рад.
– Били су запањени тим предлогом јер је, како су навели, центар надлежан за то да одреди старатеља детету. Њихов стручни тим би одредио хранитеља, некога кога моје дете нити познаје, уместо особе коју дечачић воли и која њега воли, са којом је такорећи у свакодневном контакту и која је, оно што је најважније, изразила жељу и спремност да брине о њему – каже наша саговорница.
Мишљење Божидарке М. је да је крајње време да држава уважи жељу родитеља да сами одреде добровољног старатеља, а не да се то оставља институцији која има доста пропуста у свом раду.
Адвокат Милош Антић, који се бави породичним правом, каже за „Блиц“ да према важећем Породичном закону не постоји могућност за одређивање стараоца договорним путем.
– Законодавац одређује процедуру као и подобност стараоца, а истовремено и то ко се ставља под старатељство. Озбиљан разлог да се не може одредити старалац потенцијалном штићенику у специфичним или редовним ситуацијама не постоји. Просто, начин одлучивања је тако регулисан да је укључен и центар за социјални рад, са својим тимом стручњака (социјални радник, психолог, социолог), водећи рачуна о најбољим интересима детета-штићеника – објашњава адвокат Антић.
Наш саговорник, међутим, напомиње да је за промену закона који је сада на снази потребна, осим предлога од стране овлашћеног предлагача, и политичка воља.
– Односно по закону који би требало донети, не постоје нити правне, нити моралне препреке за регулисање ове области на начин да се неком врстом изјаве, унапред одређено лице, својом слободном вољом обавеже према другом лицу да у случају губитка пословне способности или смрти законских заступника, буде његов старалац – категоричан је адвокат Милош Антић.
Шта кажу у центру за социјални рад
Из Градског центра за социјални рад у Београду одговорили су на питања „Блица“ класично – бирократским језиком.
– У случајевима када малолетна деца на трагичан или сличан начин остану без родитеља, у великом броју случајева бригу о деци преузима неко од сродника – ујаци, тетке, стричеви, бабе и деде, који желе и који си подобни да обављају ту улогу, јер је у најбољем интересу детета да одраста у породичном окружењу – наведено је у допису ГЦСР.
Када не постоје блиски сродници, када не желе, не могу или су неадекватни да се старају о деци, деца се смештају у хранитељске породице, а уколико нема хранитељске породице, у установу социјалне заштите.
– Држава, односно центар за социјални рад као орган старатељства наставља да прати одрастање деце у сродничким и хранитељским породицама или у установама, да их сходно потребама финансијски помаже као и да пружа сву неопходну психолошку и стучну подршку, како деци тако и њиховима старатељима, како би трауматични догађај губитка родитеља превазишли што лакше и са што мање негативних последица – пише у допису ГЦСЦ.
У допису је наведено и да је „сваки случај посебан и сваки се мора појединачно процењивати“.
На Новом Зеланду као обавеза
У земљама англо-саксонског права обичај је да родитељ сам именује старатеља, који ће да преузме бригу о малолетном детету, у случају његове смрти.
У САД су то углавном кумови деце.
– Моја сестра живи на Новом Зеланду. После рођења детета морала је да упише неког ко ће преузети бригу уколико се њој и зету нешто деси. Иако сам хиљадама километара далеко, уписала ме је, јер држава мора да зна ко ће да брине о детету – каже саговорница „Блица“ која је уписана као старатељка свог сестрића на Новом Зеланду.
