Pročitaj mi članak
(akademskikrug.rs – Петар Ристановић)
Мислим да сви треба да се поносе Његошем, а не да се свађају… Нека вам остане Његош ми нећемо да вам га узмемо. Шта добијамо тиме што ћемо да докажемо да је српски или црногорски?
Речи премијера Србије, изговорене у телевизијиској емисији „Жива истина“, током званичне посете Црној Гори, на први поглед звуче разумно. Његошево дело припада читавом човечанству и високо надилази наше локалне поделе и фрустрације.
Међутим, дело и аутор нису исто. Док дело припада свима, аутор има домовину, језик који говори, идеале у које верује. Одакле право премијеру Србије, ма како се он звао, да Његоша „даје“, „оставља“ или „узима“?
Нема потребе да се овде расправља које националности је био Његош. Довољно је погледати његова дела и све ће бити јасно. Проблем је, међутим, што наши политичари, зарад тренутних интереса, дају себи за право да деценијама након нечије смрти одлучују ком народу ко припада, правдајући то „вишим интересима“.
Ово није први пут да се политички представници српског народа, а нажалост и поједини интелектуалци на утицајним положајима, по правилу уско повезани са у том тренутку владајућом политичком опцијом, понашају на сличан начин. Зарад политике „нултог конфликта са суседима“, коју је прокламовао бивши режим, у Србији се избегава јавно помињање свих Срба који су рођени и стварали ван простора уже Србије. У томе се иде толико далеко да је држава Србија „заборавила“ да на било који начин обележи или подржи обележавање двеста година од рођења Његоша. Духовни епигони комунистичког режима настављају са политиком својих учитеља: све што је српско, треба свести на србијанско.
У Србији данас тешко да можете чути политичара на власти, или интелектуалаца на положају, који ће као значајне Србе поменути Његоша, Иву Андрића, Мешу Селимовића. Није важно што су они јасно, у више прилика, истакли да су Срби. Зарад „политичке коректности“ о њима се ћути, измештени су у неки југословенски лимбо, где чекају да једног дана политичком директивом добију налепницу са националном припадношћу.
Наши демократски изабрани представници су трговали територијама, људским животима, судбином генерација. Писци и уметници су им изгледа остали у резерви, за нека будућа поткусуривања. Како другачије објаснити то да српски премијер, у посети последњем комунистичком диктатору у Европи и некадашњем партијском другу, уз златиборски кајмак, пршуту и друге пригодне поклоне, „преда“ и Његоша, онако, приде, кад су Срби били циције?
Пре неколико дана на порталу „Пешчаник“ објављен је текст Бориса Будена у коме аутор револтирано иступа јер је у једној књизи о филмовима југословеног црног таласа наишао на реченицу да је Желимир Жилник српски редитељ. Бујицу доказа да се Жилник може сместити само у шири, наднационални, „југословенски“ оквир, завршава реченицом:
Што сам оно хтио заправо рећи? Ах да, „Желимир Жилник, српски редатељ“? Ма дајте, немојте ме јебат у здрав мозак!
Не верујем да ће било ко слично реаговати на премијеров „поклон“ у Црној Гори. Изгледа да се Србима ова врста односа коју помиње Буден баш допада.
