Pročitaj mi članakPorodica je naša „mala Crkva“. Njenih svetinja i običaja ko se drži, taj ne može zalutati u ovom otuđenom i posuvraćenom svetu, kaže viši asistent na Katedri za srbistiku Filozofskog fakulteta u Palama
Посљедња Евровизија у жижу интересовања јавности поставила је нову сензацију – небинарност – па су се и српски медији повели за тим појмом и кренули у истраживање појаве. То је аутоматски повукло и појам родно осјетљивог језика, па да кренемо одатле.
У Републици Србији је 2021. усвојен Закон о родној равноправности, чијим усвајањем је престао да важи Закон о равноправности полова, а који налаже употребу родно осјетљивог језика. Самим тим јасно је да се појмови рода и пола почињу разликовати, макар правно, иако Речнику српскога језика (Матица српска) одредница род препознаје одредницу пол као синоним.
Отпочела је разговор за портал „Катера“ Светлана Панић, виши асистент на Катедри за србистику Филозофског факултета у Палама.
Панић смо питали да нам размотри различите проблеме и ризике које носи употреба родно осјетљивог језика, али и друге неповољне и изразито забрињавајуће одредбе садржане у поменутом закону.
– У јулу 2021. године Одбор за стандардизацију српског језика и Матица српска одржали су скуп најистакнутијих стручњака не само из различитих области српског језика, него и стручњака хуманистичких наука. Након скупа издато је Саопштење, струка је апсолутно против и саме одреднице родно осјетљиви језик, против Закона и против онога што се иза Закона крије. Не бих имала ништа додати што Саопштењем није обухваћено – навела је она.
Из разговора са њом постаје јасно да се ових дана Закон почиње примјењивати.
– Као илустрацију најблаже речено исхитрености доношења оваквог закона навешћемо примјер да сада у школским књижицама и дипломама ученица, дјевојчица ученика, треба да стоји нпр. одлична, а за дјечаке ученике одличан, иако је педагошка пракса инсистира на томе да се не оцјењује ученик, његова личност, него УСПЈЕХ ученика, односно ријеч је о синтагми одличан успјех из које се због редунданције изоставља лексема успјех и остаје само конгруентни придјев. Ово је само један од небројених примјера који показује сву несувислост доношења оваквог закона – појашњава она.
Наша саговорница истиче једну важну чињеницу – усвајање закона о појави чији је процес тек започео мора нужно изродити много више штете него користи.
– Оно чему бих много више пажње посветила је општа појава за коју није потребно никакво посебно стручно знање да би се закључило шта се у ствари „иза брда ваља“ – довољна је само пристојна доза здравог разума, што је очигледно све оскудније у културама, тј. култури из које се намећу сви ти нови, нашем народу и култури непознати трендови – додала је она.
Настављајући разговор, Панић наводи да оно што је код нас одјекнуло као ново и сензација у ономе што се данас назива западна културна сфера већ је у поодмаклој фази и подводи се под појам воук (woke) идеологија.
Појашњавајући овај појам, додаје да је сама воук идеологија поодмакла фаза идеологије која је изњедрила нама најпознатији феминизам, који, ако је у 19. вијеку и кренуо из реалне потребе постизања социјалне равнотеже улога мушкарца и жене, у нама савременом тренутку досегао је изузетно презрелу тачку у којој је створен дубок јаз између мушкараца и жена и створен је снажан антагонизам између полова.
– То доводи до апсурдних ситуација у којима се у друштву за обављање одређених послова или дужности предност даје ознаци пола, дакле полној категорије кандидата над стручношћу у области у којој се тражи кандидат. Феминистички „постулати“ у воук идеологији пренијети су на све категорије – расу, националност, вјерско опредјељење, политичке преференције, а онда је почело уситњавање све до личних особина сваке појединачно личности, па сад у ономе што називамо западна културна сфера имамо ситуацију у којој је категорија рода потпуно одвојена од категорије пола, а та нова категорија рода подразумијева да свака индивидуа има право да се изјашњава/идентификује како хоће, што значи да је неограничен број могућности за изјашњење и друштво је обавезно да испоштује сваку од њих – истиче Панић.
Звучи исувише уопштено, па да опримјерим, наставља наша саговорница – у држави Јута у САД имали сте ситуацију у којој се одређени број ученика основне школе изјашњава као мачке, пси и слично, називају их заједничким именом „крзнени“ и њима је омогућено да долазе у школу обучени као животиња са којом се идентификују и да се тако понашају. И све би некако и прошло да „крзнени“ нису почели да уједају и гребу другу дјецу, па су дјеца основне школе била принуђена да протестују?!
Она подсјећа да је ријеч о само једном примјеру апсурда каквих је несагледив број и свакодневно су доступним на свим друштвеним мрежама, нарочито на ТикТоку.
И колико је онда стручности потребно да схватимо да смо Закон о родној равноправности преузели из култура и идеологија код којих је овај процес у напреднијој фази у односу на нашу, а врло једноставно се може испитати сва апсурдност саме идеологије?
– Сматрам да Закон кроз одредницу родна у свом називу управо отвара врата за све те „нове родове“ који ће нагрнути, и као што се види – почело је са „небинарним“ родом. Како ће се то даље односити на језик? Оно што се нпр. сада сматра увредљивим и законом кажњивим у појединим државама у Америци, у Канади свакако, али већ и у Европи јесте погрешна употреба замјеница за особе које се тако изјашњавају. Свако појединачно има право да за себе „изабере“ замјенице, а комплетна друштвена заједница обавезна је да се тога придржава – рекла је она.
Говорећи о феномену небинарности, Панић наводи да такве особе најчешће за себе бирају замјенице they, them, што би у српском преводу одговарало замјеници за треће лице множине, те да ћемо бити у проблему јер та наша замјеница опет разликује облике за сва три граматичка рода.
Одабиром замјенице they, them та дебата није окончана јер има оних којима је то недовољно, па се дошло до измишљања замјеница попут zer и ver, па чак и дотле да се именице проглашавају замјеницама попут fairy (вила), daisy (бијела рада) и сл. – појашњава наша саговорница.
Према њеним ријечима, као и обично кад је ријеч о процесу кувања жабе, сад је углавном смијешно и незамисливо да ћемо у својој земљи дочекати такве појаве.
Међутим, наша саговорница лично мисли да би се уставним одредбама и законским актима требало већ радити на спречавању могућности да се у нашу земљу и наш народ „пресаде“ овакве појаве, те да би други фронт борбе подразумијевао стално истицање традиционалних вриједности наше културе.
– Кључне тачке су наравно породица и школе и, ако све ово не схватимо озбиљно, мислим да смо највише декаду удаљени од тренутка кад ће нам се одузимати дјеца јер не поштујемо њихово родно изјашњење, а онда ће им у здравственим институцијама давати ко зна какве блокаторе за пубертет, нашим дјевојчицама радиће иреверзибилне обостране мастектомије (неповратно одстрањење обију дојки) јер су се са својих нпр. 12 година изјасниле да су дјечаци, и ко зна какве све у овом тренутку незамисливе ужасе можемо очекивати. С овим у вези скрећем пажњу и на недавне јавне расправе о Нацрту закона о заштити против насиља у породици и насиља над женама, због којих је Нацрт срећом повучен, али је само питање времена кад ће нам опет нешто слично покушати бити подваљено у процесу усаглашавања наших са законима Европске уније – истакла је она.
За крај разговора Панић је истакла још један феномен савременог живота – у посљедњих пет година толико се агенди гура и намеће друштвима да људски мозак ни приближно не може да испрати нити одвије процес до краја да би знао какав став да заузме према одређеној појави.
– Ми као друштво можемо успорити те процесе макар на начин да законске регулативе не доносимо преко ноћи, посебно не на начин да их негдје спаковане усвајамо и не прочитавши их јер је то кисело грожђе од којег ће нашој дјеци не трнити него испадати зуби – закључила је она.
