Pročitaj mi članakSRBI i Rusi su u duhovnom, kulturnom, genetskom i istorijskom smislu izuzetno bliski narodi. Njihova bliskost je odolela najtežim istorijskim iskušenjima i sačuvala se do danas.
Због те њихове блискости, а то значи и сличности, и однос Запада према њима је исти – изразито негативан.
Од времена велике шизме и крсташког освајања Константинопоља, па све до данас, главне мете западног рата против православља остају Срби и Руси. Управо та чињеница је утицала да упркос блискости, Срби и Руси никада нису остварили државно јединство. То је увек својим утицајем на једне и/или друге, спречавао Запад.
Блискост Срба и Руса је већ битно утицала на обликовање Новог света. Последња деценија ХХ века била је кобна за оба народа. Разбијене су и Историјска Русија (СССР) и Историјска Србија (Југославија).
Руско руководство је прихватило распад земље дуж републичких граница, а српско није. Ипак, трагично су прошли и једни и други.
Тзв. „транзиција“, тј. наметање западног колонијалног модела однело је 15 милиона људских живота у Русији 1990-их и пола милиона у Србији 2000-их, односно, „транзиција“ се показала фаталнијом од ратова.
Међутим, херојски отпор Срба разбијању земље и „транзицији“, а нарочито реакција Запада, која је кулминирала НАТО агресијом 1999. и организовањем преврата 2000. године, те „суђењем“ државном и војном врху и убиством Слободана Милошевића, битно су утицали на отрежњење Русије (и Кине), јачање њеног суверенитета, промену односа према Западу и епохални војно-политички успон.
Према томе, један од битних фактора, који утичу на будућност српско-руских односа је осећај дуга Русије према Србији, јер су године српског отпора помогле Русији да битно ојача и спремно дочека одлучујући сукоб са Западом.
Који су остали фактори, односно зашто су и Србија и Русија упућене на најтешње могуће савезништво, а можда и државно јединство у будућности?
У случају Србије, одговор је очигледнији. Српски народ је подељен у више држава, а поједини његови делови су или у колонијалном положају (Црна Гора и Македонија) или су фактички окупирани од стране НАТО (Република Српска, Косово и Метохија).
Србија отргнуте и окупиране делове не може да врати у своје окриље без помоћи Русије. А Русија је 24. марта ове године, на 25. годишњицу НАТО агресије објавила да регулисања односа са Западом у будућности не може бити без решавања српског питања. Осим тога, Србија не може ни сама да у потпуности обнови свој суверенитет без укидања економске зависности од Запада (ЕУ), што је могуће само ослонцем на Русију (и Кину).
Опстанак Русије не зависи директно од Србије, али је спасавање Србије, као најближе – братске нације неопходно за кредибилитет Русије као суперсиле, а њој је тај статус – услов опстанка. Поред тога, из истог разлога – због свог кредибилитета, Русија мора повратити утицај на преостала два крупна дела православног света – Украјину и Балкан.
А повратак утицаја на Балкану, јасно је, иде преко Србије.
Дакле, стварање ефективног савезништва и можда државног јединства између две земље је за њих сувише важно да би могло бити препуштено спонтаним процесима, и као што се у Русији често, а погрешно каже, одлуци саме Србије (јер Русија се не меша у унутрашње ствари других, а поготово пријатељских земаља). А Србија засад не може сама донети такву одлуку из два битна разлога: 1) још није у довољној мери обновила свој суверенитет – ни политички, ни економски, ни безбедносни; 2) већина њене номенклатуре је прозападно оријентисана (чак 70% – по озбиљним проценама, док је 80% обичних грађана проруски опредељено).
Велика зависност Србије од Запада настала је комбинацијом вишедеценијске (у готово читавом ХХ веку) отворености за деловање западне пропаганде и ефеката „обојене револуције“, односно преврата 2000. године, када је извршена насилна и убрзана смена номенклатуре и преузимање свих финансијских, економских и безбедносних полуга од стране Запада.
Период марионетске власти је трајао 12 година. Садашње власти су успостављањем стратешког партнерства са Русијом и Кином успоставиле суверенитет, али не у потпуности, јер су полуге западног утицаја остале готово недирнуте.
Неопходне су систематске промене номенклатуре и промене у сферама финансија, економије и безбедности, што захтева одговарајуће политичке одлуке, тесну сарадњу две земље и неопходну помоћ Русије у планирању и остваривању наведених циљева.
Сукоб најпре Србије, а затим Русије са „колективним Западом“ можемо и морамо посматрати као две фазе истог рата. У првој фази, Србија је остала непоражена, а у другој, Русија ће победити.
Имајући у виду значај и дужину историјских веза Срба и Руса, као и заједничке духовно-моралне вредности, можемо сматрати да је српско-руско братство извор моралне снаге новог – праведнијег света, али и наш императив.
