Прочитај ми чланак
Овај текст је настао у време када су “жути картел“ и “олош елита“ били у зениту.
“У име свих нас из педесет и неке за заклетву Титу…“. Ја сам један од оних из “педесет и неке“. Као и остали, ја сам био покусни кунић титоизма. Ти експерименти, који су почели у Јајцу, трају и данас. Ми ћемо завршити у к… Прво смо били балавци, који морају да ћуте и трпе, јер има ко уместо њих да мисли и одлучује, а данс смо маторци који сметају младим генерацијама да искажу надареност.
О аутору
Драган Коларевић је рођен у Љигу 2. јула 1954. године.
Родитељи, отац Спасоје и мајка Стана, били су учитељи.
Основну школу је завршио у Славковици и Љигу, гимназију у Љигу, Филолошки факултет у Београду.
Објављивао је у књижевним листовима и часописима, радио је повремено у основним и средњим школама, био је уредник трибине у Клубу младих писаца Дома омладине Београда.
Поезија и проза су му увршетене у више антологија. У ТВ Београд почео је да ради 1986. године.
То што никад нисмо одлучивали о себе, већ је увек неко одлучивао “у име свих нас“, није нам изговор, ми смо најгоре генерације у историји спрског народа, ми смо уништили све што су наши преци створили у XИX и првим деценијама XX века, све смо “бесплатно“ продали, задужили наше потомке који ће бити финансијски робови. Наша деца би требало да нас баце на ђубриште историје.
Поражен, као безлични појединац из педесет и неке, као бивши Југословен, као Србин, имао сам намеру да побегнем од себе… наравно – безуспешно. Али, човек мора да покуша. Хтео сам да променим националност, да постанем Маја, да узмем ново име: Амариту, ново презиме: Амару. Дакле, да се потпуно променим, да потпуно раскинем са српством. Амариту Амару!
Оно што Срби трпе у другој половини XX и првим деценијама XXИ столећа, испод је сваког достојанства, морала, части… Веровао сам, наивно, да могу да променим себе, да променим свест, да почнем неки нови живот, ван ове реалности…Амариту Амару.
Међутим, догодило ми се нешто, у релативно кратком времену, због чега сам промено одлуку, због чега ћу се можда кајати. То сам описао 18. И 2011, уочи Богојављења.
Пре месец дана сам (децембар 2010) у пекари ,,Трпковић’’ на Душановцу, у Београду, поручио две кифле са семенкама од бундеве. Требало је да платим шездесет динара. Дао сам продавачици новчаницу од педесет и тражио сам по новчанику још десет динара… Пронашао сам и пружио десетодинарку, а продавачица је мени враћала педесетицу.
– Господине, дали сте ми сто динара, залепиле су се две педесетице! – рекла ми је млада продавачица која очигледно није желела да узме оно што јој не припада.
Педесет динара није некакав новац, није довољан чак ни за две кифле у тој пекари, али он значи много више од било које вредности у овом случају.
Годину дана раније, догодило ми се нешт слично. Чеко сам аутобус на линији 31 у правцу Коњарника на београдској Славији. Поред станице (у Бус плусу уместо “станица“ кажу “стајалиште“), на импровизованим тезгама, продаване су књиге које мене, углавном, не интересују. Али у том мноштву “литературе“ привукао ме је један наслов: ,,Хирамов кључ’’.
У разним књигама сам читао о Хираму Абифу, али сам о њему јако мало знао па сам помислио да ће ми ова књига пружити више знања. Платио сам књигу, вратио се на станично место, наставио да чекам аутобус као што то свакодневно чиним на том месту радним данима и размишљао о Хираму, то јест, присећао сам се свега што сам до тада сазнао о њему. Али тад се догодило оно што се памти.
– Господине, дали сте ми сто динара више – говорио ми је глас иза леђа.
Окрену сам се и угледао дугокосог младића од кога сам купио књигу. И ја сам био тако дугокос и брадат пре тридесетак година. Признајем тај његов гест ме је запрепастио. У данашњој Србији у којој се лоповлук и пљачка намећу као политички и морални идеал, једно младо створење, одрасло у тој бандитској пропаганди, враћа ми вишак који је могао да стави у свој џеп, а ја то не бих ни приметио! Хтео сам да му поклоним тих сто динара, али у његовом лицу сам видео да је њему велико задовољство што може да ми врати те ситне паре. Ако бих му поклонио новац, увредио бих га.
Да ли је могуће да у данашњој Србији постоје поштени људи? Да ли ми је вратио ,,вишак’’ због књиге коју сам купио? Узео сам новац, захвалио се најљубазније што сам могао и наставио да чекам градски превоз.
Десетак дана касније, у кафићу ,,Cafe & factory’’, на углу Катанићеве и улице Светог Саве, преко пута храма Светог Саве, купио сам пет паковања омиљене кафе. Био сам у страшној журби, требало је да путујем поподне, а кафу да понесем на поклон, нестрпљиво сам платио рачун, изјурио из кафића… На половини пешачког прелаза зауставио ме је глас:
– Господине, ваш новац, дали сте више двеста динара! – трчао је за мном конобар у белој блузи и махао новачницом.
Још један поштен човек у Србији – па то је много! Могао је да стави двеста динара у џеп и ја, опет, не бих приметио. И овај човек не жели да узме туђе.
Није прошло ни недељу дана, морао сам, изненада, да платим висок рачун. Већ сам био у минусу, тога дана сам се изузетно истрошио, два пута сам користио платну картицу. За двадесет четири часа картица се може три пута употребити, укупна сума не може да пређе двадесет хиљада динара. Било је вече, пао је мрак, у минусу сам, а морам да идем у још већи минус. Истина још увек сам у дозвољеном минусу, међутим, и “дозвољени“ ја морам да вратим. Бесан на себе зато што ми цео живот пролази у беди, у немаштини која је више неподношљива, отишао сам до аутомата.
Убацио сам картицу, на тастатури откуцао десет хиљада динара. Аутомат ми је избацио картицу, али новац не. Помислио сам да сам данас већ потрошио превише, да је сума превелика и да је решење у томе да је преполовим. Постојала је могућност да сам нешто погрешио приликом уношења података у аутомат. С обзиром на моје психичко стање то је била реална могућност. Покушао сам да се примирим и не направим грешку. Укуцао сам податке, али сада само пет хиљада, сачекао, аутомат ми је поново избацио картицу, али није избацивао новац. Помислио сам да сам опет погрешио, или је картица блокирана. Ако бих поново покушао, притом направио грешку, аутомат ми је не би вратио после трећег неуспешног покушаја. Крв ми је јурнула у лице, бесно сам узео картицу и кренуо кући. Међутим зачух глас који се огласио из мрака:
– Господине, а ваше паре, заборавили сте да узмете ваш новац!
Вратио сам се, и заиста, аутомат, који је очигледно врло спор, а нарочито када моји нерви трепере високом фреквенцијом, избацио је тражену суму. Поштени човек из мрака није желео да узме туђе паре. Отето – проклето. На туђој несрећи не гради се своја срећа.
Поштени људи су свуда око нас само ми не желимо, или нисмо способни, да их препознамо. Невидљива рука добра је свуда око нас. Та невидљива рука чува и нас и Србију и српство. Можда они и нису Срби, али су грађани Србије. Ја и не знам каква им је верска или национална припадност. Они су мој политички и морални идеал. Рука добра и непоткупљиви морал. То је та … Србија. “Земаљско је за малена цартство, а небеско увек и довека“. Због тих људи сам Србин.
(Видовдан)
