Прочитај ми чланак
(Проф. др Слободан Бранковић)
Не обележавамо 135 година од Берлинског конгреса на којем су потврђене вековне тежње српског народа
Србији је, као што је познато, међународно призната независност на Берлинском конгресу 1878. Био је то један од најзначајнијих међународних скупова у „веку идеја“. Од 64 члана Берлинског уговора, осам се односи на Србију. Србија је постала 27. независна држава на свету. Био је то велики успех, пре свега тријумф српске неформалне дипломатије, коју је с великим умећем предводио Јован Ристић.
Србија је до тада била османски вазал, због чега није било допуштено њеном представнику да учествује у одлучивању скупа. Ристић је у сусретима с представницима великих сила износио аргументе у прилог решењу „Српског питања“. Упутио је и Мемоар Бизмарку, председнику Берлинског конгреса, у коме је представио у најкраћем вековне тежње српског народа. Непопустљивост супротстављених по „Српском питању“ довела је до усијања полемику, коју је Бизмарк прекинуо питањем „Зар светски мир зависи од српских граница?“
Јован Ристић је изразио захвалност челницима великих сила који су га саслушали и подржали праведне захтеве Србије, што је било пресудно да се одбаци ранији неправедан „Санстефански уговор“. Леополд Ранке, чувени светски историк, честитао је свом драгом хајделбершком ђаку на постигнутом успеху: „Независност је највеће благо које је Србија могла добити. Независност је основа на којој државе постају и своју будућност обезбеђују“. Јован Ристић је захвалио и одговорио у свом стилу: „Оно што је слобода за човека, то је независност за државу.“
Народна скупштина Србије је усвојила Берлински уговор 10. (22) августа 1878. Порука кнеза Милана Обреновића била је: „Изнутра сложни и чврсти, споља мудри.“ Здањем у коме је заседање одржано одјекнула је мисао – „у реду независних држава Србија треба да обезбеди симпатије Европе и света“.
Независност Србије је извојевана дипломатском вештином, али је уследила и као потврда резултата борбе за ослобођење и независност, не само током ратова 1876. и 1877-1878. против троконтиненталног Османског царства, него и као круна вишевековних самоослободилачких напора српског народа под османском влашћу.
Било је то велико цивилизацијско постигнуће у процесу дугог трајања од исламизације ка очувању корена српског културног идентитета и европеизацији. Самоослободилачким подухватом Србија је сопственом снагом и не малим жртвама изронила из дубина Исламске цивилизације и вратила се после пет векова европској породици држава.
Светско јавно мњење је стало на страну слабијег а праведног, дивећи се његовом подвигу. „Њујорк тајмс“ је у тексту под насловом најмлађа европска држава – „Тхе yоунгест еуропеан стате“ – истакао српски допринос Европи у борби против османске силе. У Лондону је објављен наслов „Најмлађа европска кћи“ („Сербиа, тхе yоунгест мембер оф тхе Еуропен фамилy“).
Светски великани духа: Толстој, Иго, Достојевски, Дарвин, Петар Иљич Чајковски, Артур Еванс, Андрејс Пумпурс („Летонски Његош“)… огласили су се грмљавином савести, у духу апела Виктора Игоа, славног писца и председика Светског конгреса пријатеља мира, „За Србију“ („Поур Ла Сербие“).
Као што свака држава обележава своју независност, тако је и Србија то учинила већ наредне 1879. А данас…? У време годишњице ових догађаја нема ни помена о њима, нити одговора на покушаје појединаца да се макар подсети на тешко извојевану независност Србије и њену не тако давну слику у свету, што не би смело њене потомке да не чини поносним.
Значај
Берлински конгрес 1878. представљао је завршетак Велике источне кризе, започете Херцеговачким устанком у лето 1875. а сазван је ради ревидирања руско-османског Санстефанског уговора.
Конгрес је окупио челнике седам великих сила (Велике Британије, Русије, Аустроугарске, Немачке, Османског царства, Француске и Италије), као и представнике заинтересованих држава, народа, аутономија, покрета. Трајао је месец дана (1/13. јун до 30. јун/13. јула 1878). Председавао је Бизмарк, а рад се одвијао у пленуму и по комисијама. Кључне одлуке биле су у оквиру потраге за решењем Источног питања: смањење „Санстефанске Бугарске“ (руска интересна сфера) и право дато Аустроугарској да окупира Босну и Херцеговину и заведе ред, што је била највећа неправда према босанскохерцеговачким устаницима, који су само променили господара.
Било је то својеврсно преуређење света, с циљем постизања равнотеже моћи међу силама. Без обзира на слабости и неправедно одлучивање дипломатија великих сила, мир је одржан у „веку идеја“. Тамо где је био пламен устанка током Велике источне кризе, 36 година касније варница је запалила свет.
