Белоглави суп је педесетих година прошлог века био честа врста у Србији, гнездио се у клисурама, по ободу Панонске низије и у планинским областима а до данас се одржао само још у три кланца западне Србије. Процењено је да се гнезди још само око 600 парова.

Белоглави суп има јак кљун, глава и дуги врат су му обрасли белим паперјем а тежи и до 8,5kg.  Моћна крила правоугаоног типа, распона 2,8м омогућавају му једрење по ветру на висинама преко 2.500m и на даљину од преко 4.000km. „Једрењем“ у термалима могу да се дигну на висину и до 2.500m за мање од 4 минута. Брзина лета док једре је од 15 до 30 km/h, док је најчешћа брзина клизећег лета док крстаре 60km/h, а може се у обрушавању повећати на 160 km/h.

За разлику од осталих лешинара, белоглави супови се хране искључиво угинулим животињама, они свој плен никада не лове. Један од разлога за то је и што канџе нису оспособљене за лов и у њима суп не може да носи ништа приликом лета. 

Лешинари се хране најчешће сисарима, угинулим од разних болести које су патогене само за сисаре. Имуност на болести сисара омогућила је лешинарима да обављају санитарну улогу у природи. Храну налазе искључиво чулом вида и то најчешће посматрањем активности других птица привучених извором хране.

Око супа има осам пута гушће распоређене ћелије за дневни вид од људског ока. Супови могу да препознају угинулу животињу величине зеца са даљине од 3,5km, a другог лешинара могу да виде са удаљености од преко 6km. За разлику од супова чија је храна непокретна, орао из великих висина може уочити плен само ако се креће.

Белоглави супови се гнезде на стенама образујући мање или веће колоније.  Животни век белоглавог супа у природи је око двадесет година.  Женка носи само једно јаје. Младунцу супа је потребно 110 дана да би напустило гнездо.

Белоглави суп са две главе био је омиљени симбол власти и моћи међу средњовековном византијском властелом. Можемо га препознати на грбу средњовековне српске властеле: Немањића, Мрњавчевића, Лазаревића и Црнојевића. Често се користио његов лик за украшавање плаштова, као ознака властеле, затим у црквама и манастирима као орнамент. Најбоље очувани грб са ликом белоглавог супа налази се на зиду цркве Лазарице у Крушевцу, као и у каменој пластици Богородице Љевишке у Метохији. 

Можда први запис који се односи на белоглавог супа у Србији срећемо у часопису „Даница“ 1826. године. Вук Стефановић Караџић, у тексту „Почетак пописанија Српских манастира“, наводи да се на рушевинама манастира Преображења подигнутог у пећини Турчиновац на стени Овчарско­кабларске клисуре легу и зимују орлови, мислећи вероватно на белоглавог супа. Прво забележено гнежђење белоглавог супа налазимо у лесном откосу уз Дунав код Вуковара.  Од тада су белоглавог супа бележили широм Србије путописци и пионири орнитологије у 19. и почетком 20. века. Осамдесетих година прошлог века започела су демографска истраживања белоглавог супа у Србији. Поред надзирања јата супова, један од основних циљева јесте упознавање шире јавности са значајем заштите белоглавог супа и потребама враћања ишчезлих врста.

Реликтне врсте нашле су своје последње уточиште у клисурама Балкана. Данас су ове клисуре тачке највећег биодиверзитета у Европи. Кањони у Србији и уопштено на Балканском полуострву представљају центре биодиверзитета. Заједнице на овим стаништима представљају значајне изворе ендемичних и лековитих биљака. Већина тих врста припада групи ретких и угрожених таксона, тако да се мере заштите биодиверзитета у кањонима морају пооштрити.

Нажалост, нарушавање клисура неопходних за гнежђење веома је изражено код нас последњих деценија. Изградњом хидроцентрала на Дрини, Лиму, Дунаву, Пиви и Увцу потопљене су клисуре неопходне као прибежишта за гнежђење белоглавог супа. Нарушавање клисура у којима су се гнездили белоглави супови изражено је и кроз урбанизацију зона гнездилишта изградњом путева и експлоатацијом камена, као у Сићевачкој клисури. Велики број далековода око хидроцентрала у клисурама представља замке за неопрезне птице у лету. Треба нагласити да белоглави суп нема свог предатора у природи, па га ни једна животиња не лови због исхране.

Белоглави супови су дугоживећа врста са трајним паровима који су традиционално везани за иста гнезда и колоније. У последње две деценије бележен је 721 случај успешног гнежђења супова у Србији. Видео­надзором прате се места окупљања и појединости из понашања на гнезду, без узнемиравања птица. Резултати праћења су указали да птице са Увца могу предузети путовања и преко 2.000km у свим правцима. 

Најпознатији путници су „Хаџисуп 4“ који је отишао до Израела и тамо остао. Суп „Хиперборејац” отишао је на север до Естоније. Ником није јасно шта је ова медитеранска врста тражила тако далеко на северу. То је први суп забележен и фотографисан у Естонији, јер се супови не хране ирвасима. „Дракула” је незгодом пао код Лугања у Румунији, ухапшен је и сада је у темишварском зоолошком врту јер је птичји грип онемогућио екстрадицију ове птице у Србију.

После лутања од две до четири године обично се птице враћају у родну колонију да свију гнездо, али има оних које одлете заувек у свет. Неки супови никада нису били у белом свету, већ се држе родне колоније и близине „Ресторана Увац“ као „Рајко“ (са ознаком „R“) и „Бравар“ са ознаком „N“. 

У зоолошком врту Палић отворен је центар за размножавање лешинара. Центар за птице грабљивице на Увцу је у близини „ресторана“ за супове. То је добро место за прилагођавање птица околној природи у коју треба да буду пуштене. Планирана је израда једног оваквог центра у Поповом пољу и на Старој планини.

Посматрање птица је опчињавајући хоби, уз дружење са људима окупљеним око Фонда за заштиту птица грабљивица можете посетити заштићено подручје и посматрати белоглавог супа у природи. Посета заштићеном подручју је ограничена у мери у којој се не угрожава његова заштита. Можете помоћи у праћењу маркираних јединки и својим учешћем допринети увећавању знања о животу ових изузетних птица код нас. Потребно је носити двоглед и упознати птице свога краја или лети одлазити на планине и посматрати их.

Данас преко 200 птица лети над „Рестораном за супове“. Увац је последње уточиште и представља наду за повратак ове врсте на Балкан. Безбедност за птице и општа подршка у заштити супова ствара веру да у Србију можемо вратити и остале три врсте лешинара, које су некада летеле са суповима. Подршка овој идеји смањила је ловни притисак и постављање отровних мамаца у природи, што је поред „ресторана“ омогућило несметани пораст броја супова. Успостављањем мреже удружења за праћење стања лешинара и едукацијом становништва, створиће се услови за повратак ишчезлих врста на Балкан.

 

Будите и ви део ове идеје,
придружите се потписивању петиције за повратак белоглавог супа на Стару планину.

Петиција за повратак белоглавог супа на Стару планину 

 

(СРБИН.инфо)
Извор: Маринковић, С., Караџић, Б. Суп,  Институт за биолошка истраживања „Синиша Станковић“, 2008

Oznake: beloglavi sup, mere zaštite biodiverziteta, ptice, uvac