Прочитај ми чланакЛука Томић, пореклом Србин, који живи у САД и осећа се као Канађин описао је како се осећа када посети Србију.
Текст преносимо у целости:
Раних седамдесетих моји су отишли за Канаду и ја тамо одрастао. Када негде живите од малих ногу и када вам се тамо све прво догоди у животу, то је ваша земља. Бар тако ја мислим и осећам. Прво држање за руке, први пољубац, прва љубав, први раскид, прво „умрећу због ње”, ма све прво. Иако сада живим у САД моја земља је Канада и ја се осећам Канађанином, али… Увек постоји неко али…
Сестра и ја смо код куће морали да причамо српски. Моји су говорили да деца знају када дођу у Југославију да причају са бабама и дедама, родбином и другом децом. Иако смо због тога пуно негодовали, сада ми је драго што су због тога били строги а ми нисмо заборавили српски језик. Уочи распада, мислим друге, Југославије, моји су са зарађеним пензијама одлучили да се врате. Није их могло зауставити никакво мољење, преклињање па чак ни моје блеф претње.
Доста им је било Канадске зиме и снега и вожње по леду. Свега им је било доста, само су желели да се врате кући а та кућа за њих увек била Србија. Вратише се они а са њима и сестра. Ја сам долазио сваке године да их обилазим, прво сам, а после и са породицом. Мада су рекли када су одлазили да их Канада више никада неће видите дошли су за моју су свадбу срећни и стварно уживали та три месеца. Тата је говорио да му је то био најлепши одмор у животу а и мама се са тим сложила. Још памтим када су одлазили да нису били баш толико срећни што се враћају али њихов живот је био сада у Србији а њихова кућа тамо.
Сваки пут када сам долазио за Србију, моја предобра, сада покојна мајка, после некога времена увек би ми постављала исто питање. И то увек када би ми испржила кромпир и нико на овом свету никада неће моћи да испржи кромпир као моја мајка, са оним танким љутим кобасицама и жутим сенфом из оне чашице.
Питала би: „Сине, је л` би се ти могао вратити да живиш овде”?
А ја бих увек исто одговарао: „Како мајко да се вратим, ти знаш да је тамо сав мој живот. Тамо је кућа.”
„Знам сине, знам. Мајка онако пита”, одговорила и брзо би се окренула да јој не видим сузе.
Мог старог више нема већ пет година, а три године нема ни моје мајке. Нема више најбољег прженог кромпира на свету и нема више питања о повратку. Нема више чекања да се вратим кући из провода. Нема више обраћања моме оцу: „Јој, још га нема”. И одговора: „Што си луда хајде у кревет, или код неке спава или је у затвору, у оба случаја знаћемо ујутро, или ће доћи кући или ћемо га извлачити из затвора.”
Не, никада ме нису извлачили из затвора. То никада не бих урадио мојим родитељима. Нема више ни мало померене завесе у тами да се види када сам дошао кући и паркирао кола, па тек онда да се оде на спавање. Нема више, када се пробудим, да ме пита када сам стигао, а ја да јој одговорим: „Што ме питаш када знаш.” Тада би ми опсовала „маму мангупску”.
