Прочитај ми чланакВељко, који је тада имао свега четири године, дао је идеју и прикупљао потписе са мајком како би се направио парк у насељу Кумодраж ИИ, а онда се тешко разболе и преминуо. Комшије су помогле и изградиле парк који је остао другој деци да у њему уживају.
У центру насеља Кумодраж II у београдској општини Вождовац саграђен је парк под називом “Вељков паркић”. Многи су се, пролазећи овим парком, или боравећи у њему са својом децом, сигурно запитали зашто се тако зове, а његова историја је заправо прича о тешкој борби и храброј иницијативи родитеља из овог дела града.
Станарка Бранкица Фабијанић дошла је на идеју да деци подари место за игру и уједно сачува сећање на свог сина Вељка који је у својој петој години преминуо од тешког облика рака лимфних жлезда.
– Вељко је дете које смо супруг и ја чекали као дар од Бога 12 година. Од рођења је био посебан у сваком смислу – започиње причу за портал Пинк.рс.
Био је, како је истакла, јако весело дете, волео је дружење и да је стално окружен са пуно другара, како у вртићу, тако и са децом из свог насеља, односно другарима из улаза како их је он звао.
Деца у овом делу града нису имала место за игру, иако је Вељко јарко желео да у близини своје зграде има парк. Једино је могао да ужива у башти баке и деке у Чачку и баш је желео да једну такву има испред своје зграде.
– Лично Вељко ми је дао идеју да треба несто да предузмем поводом тога. Ступила сам у контакт са људима из месне заједнице, предлозила сам им идеју за паркић и место где би то могло да се уреди – део поред наше зграде, који није одрзаван од када смо се уселили у зграду. Овај део никада није кошен, није имао адекватан прилаз, терен је био неуредан, али моја идеја је била да нам општина дозволи да ми све то као родитељи уредимо – рекла је Бранкица.
Како јој је речено, морала је да скупи 50 одсто потписа. Лично Вељко је већ исто вече кренуо са мајком у скупљане потписа за петицију и за две вечери прикупили су невероватних 100 одсто.
– Срећи није било краја. Морам да нагласим да је то било први пут да Вељко те две вечери није проводио време са другарима испред зграде у игри, већ је ишао од врата до врата са мном и стрпљиво чекао док је комшилук потписивао петицију, након чега би се свакоме захваљивао за додељени потпис – поносно прича Бранкица.
Међутим, после непуних месец дана, у Институту за мајку и дете Вељку је откривена опака болест, након које креће велика и тешка борба коју започиње са своје четири године.
– Откривен му је тумор лимфних жлезда, болест која захтева агресивно лечење и праћење лекара 24 сата. Вељко је провео седам месеци у болници, примао је шест блокова хемотерапије у трајању од седам дана са паузама од по две недеље. За седам месеци код куће је преспавао само три пута, а све остало време је провео у болничкој соби – прича мајка кроз сузе.
Пуштање балона у Вељковом паркићу и обележавање његовог шестог рођендана.
За то време, родитељи из Кумодража ИИ започели су изградњу пракића.
– Док смо били у болници често нас је звао Владимир Васић и обавештавао о томе шта је од справа за паркић обезбеђено. У сваком од разговора питао је како може да помогне у вези Вељковог лечења. Пријатељ мог супруга финансирао је љуљашке, клацкалице и пењалице. Сви су радили вредно са жељом да Вељка изненаде по изласку из болнице – каже Бранкица са сузама у очима.
Међутим, дечаково стање се погоршавало, иако је водио јуначку борбу. Како истиче мајка, дошло је и до замене улога, па је Вељко почео да бодри и теши своје родитеље.
– Не могу пуно да причам о том периоду, тешко ми је. Не могу да сложим реченицу и не знам како да опишем да је он мене тешио када је он губио косу, уместо ја њега, да је он до последњег дана мени понављао да је добро. Говорио ми је “немој бити нервозна”. Терао ме је да једем да се не бих разболела. Једноставно, бринуо је увек за друге и у тим најтежим тренуцима. Његова највећа борба почела је у петој годиници и тада ју је и изгубио – прича потресну исповест мајка малог борца.
После најтеже и највеће изгубљене битке позвали су их људи из Месне заједнице са идејом да дођу са багерима и среде терен где су Вељко и његова мајка замислили да буде паркић. За неколико сати скупио се велики број пријатеља из Кумодража, комшије из околних зграда и за десет сати земљани радови су били готови.
У међувремену су, како каже, стигли поклони за најмлађе посетиоце паркића, тобогани и љуљашке за бебе. Мајке Вељкових другара су притекле у помоћ око украшавања и сађења цвећа. Посебну радост деци је приредила Бранкичина тетка, која је поклонила трамполину за старију децу и трамполине за бебе.
– Комшија из зграде је поставио клупу и сто тамо где сви волимо да седнемо и попијемо кафу, гледајући на таблу на којој стоји натпис “Вељков паркић” са његовом сликом. Од првог дана дружења придружили смо се акцији “Чеп за хендикеп”, па се у паркићу скупљају чепови које предајемо барем три пута недељно. Ове године почињемо да прикупљамо новац у Вељковом паркићу за лечење деце оболеле од малигних обиљења – прича Бранкица, додајући да је у плану проширење пракића.
– Ово ме и одржава и чини срећном и све што ставим у паркић, прво се замислим и запитам шта би Вељко рекао и где би његова жеља била да се то постави – испричала је за наш портал Бранкица Фабијанић, мајка јединственог дечака.
Војкан Крстић – Необичан човек великог срца:
Како је за портал Пинк.рс испричао Војкан Крстић, комшија и пријатељ оца малог Вељка, на чију иницијативу је и почела изградња паркића, породицу Фабијанић и њега спојила је несрећа, након чега су постали пријатељи за цео живот. Вељков отац, полицијски официр у инвалидској пензији, био је рањен док је бранио своју отаџбину на ратишту. Војкан је са њим постао пријатељ и решио да његовом сину помогне како год може.
Нико се није бавио идејом паркића након што се Вељко разболео, па је Војкан решио да то промени. Као власник једне београдске грађевинске фирме, схватио је да може много да учини.
– Отишао сам са колегама Вељковог оца у оближњи кафић и рекао им “људи, сутра довозим машине и материјал да изградимо то игралиште”, јер, да се мени десило оно што се десило Вељковом оцу, значила би ми подршка пријатеља. Договорили смо се да се у седам сати ујутру нађемо испред зграде малог Вељка. Тако је и било. Нас седморица смо дошли, као и машине „Елита Градње“. Позвали смо Вељковог оца и саопштили му да почињемо да градимо игралиште – прича Војкан.
Успут су, како каже, пролазиле комшије, питајући се шта радимо. Свако коме је испричао, дошао је након посла и прикључио се радовима.
– Не желим никога да именујем у овом добром гесту и не зелим да ико одскаче, јер једни без других нисмо могли доћи до циља. Лепо је када се људи удруже и буду сложни. Породица Фабијанић је заслужила ово, а мали Вељко ће вечно живети кроз то игралиште о којем ће се увек причати. Желим да се људи препознају у овоме и да помогну својим ближњима у невољи – прича овај човек великог срца, који је широм Београда познат по својим добрим делима.
