Прочитај ми чланак
(Јања Гаћеша)
Расписани су парламентарни избори у Србији. Кажу и ми, Срби са Косова и Метохије, можемо да гласамо. Питам се за кога? Има ли некога у Србији ко је спреман да потпуно преокрене досадашњу политику према Косову и Метохији? Коме да верујемо?
Ови што нас сматрају “најзаслужнијим” за добијање датума за отпочињање приступних преговора са Европском унијом, у предизборној кампањи су причали једно, а урадише сасвим друго. Довели су нас у безнадежну ситуацију, никада нисмо били изгубљени као сада. На првом месту је безбедност, али плашимо се да нам не укину радна места, страх нас је где ћемо сутра да се лечимо, школујемо децу. Ми се сада плашимо и званичног Београда, не само Албанаца. Пароле које се изговарају су једно, у пракси то мало другачије изгледа.
Припадници Министарства унутрашњих послова који су ангажовани на Косову и Метохији, поготово они јужно од Ибра, прођоше као боси по трњу. Они се не слажу са Уредбом Владе Републике Србије о њиховом пензионисању, која је ступила на снагу. Према тој уредби, њима се додељује посебна пензија и право на здравствено осигурање, али само ако живе на Косову и Метохији. Ако напусте Покрајину, губе право на пензију. У случају њихове смрти, супруга не може да наследи пензију. Синдикат српске полиције је подржао колеге са Косова, јер је, кажу, поменутом уредбом угрожено право на рад, слободу кретања и право наслеђивања пензије. Питамо се да ли је то уопште пензија или новчана накнада, која лако може да се укине. Важно је рећи да припадници полиције јужно од Ибра немају право на избор да наставе да раде у полицији у централној Србији или да конкуришу за пријем у Косовску полицију, као што је то дозвољено полицајцима северно од Ибра. Овим су поништене пароле представника власти о томе како се мисли на сваког Србина са Косова и Метохије и како се престало са дељењем Срба на оне који живе на северу и оне на југу Покрајине. Иако је цела прича још отворена, полицајци се не надају повољном решењу.
ЋУТАЊЕ У БЕОГРАДУ
Плашили смо се да до овога може да дође. После потписивања споразума из Брисела. Испоставило се да је тај страх био оправдан . Потписивањем тог папира све смо Албанцима некако аминовали, скоро па и све опростили. Остало је да се држава Србија обрачуна – мислим да је то права реч – са преосталим Србима на Косову и да се стави тачка на причу о овом делу Србије. После овога са полицијом, сви чекамо свој ред. Док чекамо, посматрамо шта се око нас дешава, о чему се мало или готово уопште не прича.
На село Кош, у општини Исток, је током децембра било више напада из ватреног оружја. Мештани тврде да су их гађали и из минобацача. У полицији кажу да су то лопови. Срби у Кошу су на опрезу годинама и кажу да се та непрекидна напетост и страх све теже подносе. Јер, када им наоружани Албанци дођу у двориште, могу само да вичу на њих из куће, да изађу не смеју. Полиција не ради апсолутно ништа, препуштени су сами себи и како они кажу – Богу. Медији у Србији нису ништа јављали о нападима на Србе у Кошу. Огласила се Канцеларија за Косово и Метохију тек онда када су напади учестали.
Још једно српско повратничко место – Новаке у општини Призрен – је током последњих месеци изложено нападима. Полиција каже да су то лопови. Срби из поменутог села причају да су им украли трактор, косилицу, да узимају све што им дође под руку. Веровали или не, чак и венце са нанизаним паприкама. Улазе им у куће, не хају што су у њима људи који их могу видети. Шетају по кући без икаквог страха. Они ујутро све пријаве полицији, лопови опет дођу увече. Они опет ујутру оду у полицију, лопови дођу увече и тако у круг. Срби из Новака су на измаку снаге, немају воље ни за шта.
Мало тога се има покрасти у наведеним селима. То су повратници и имају само оно што су добили преко хуманитарних организација. Један трактор користи цело село или једну косилицу. Срби из Новака и Коша знају да је то врста притиска. Данас краду, сутра ће да их туку, онда да пале и убијају. И све ће то за полицију бити “лопови”, или “маљи деца”. Како да докажемо да све то има за циљ протеравање Срба и да је све смишљено и организовано. Како? Пред судом “државе Косово”.
За медије у Србији ни ово није вест, али је вест да је Хашим Тачи за Божић био у српском селу Видање у општини Клина.
Расељене Србе из Ђаковице, који су дошли да упале бадњак у својој цркви, у граду из кога су протерани још 1999. године, у који још увек не могу да се врате и живе, отерала је каменицама бесна гомила Албанаца. Репортер Б92 из Приштине те исте протеране Србе, назива “српским ходочасницима”. Ко је слушао те вести, а није упућен у стање на терену, доћи ће до закључка да је група Срба са Новог Зеланда хтела да обиђе цркву у Ђаковици. И то пролази у оваквој Србији.
БИЋЕ НАМ ЈОШ ГОРЕ
Србе са Косова и Метохије не обухвата визна либерализација. За нас не важи бела шенгенска листа. Обележени смо пасошима које нам издаје Координациона управа у Београду. У тој канцеларији пасоши се издају само становницима Косова и Метохије. Зато без визе не можемо нигде да мрднемо.
И даље плаћамо осигурање ако аутом прелазимо у централну Србију преко прелаза Мердаре, а имамо “КС” или “РКС” таблице. То је прелаз који углавном користе Срби јужно од Ибра. На Јарињу и Брњаку се оно не плаћа. Албанцима који прелазе преко Беле Земље а имају регистарске ознаке Бујановца, Врања, Лесковца, Албанци са Косова не наплаћују осигурање.
Даље, они који имају дуплу регистрацију “косовску” и “српску” ризикују да ће им на косовској страни прелаза Мердаре возило претрести, и одузети им сакривене таблице са ознаком града на Косову и Метохији. Исто је и са возачком дозволом. Издавање дупликата се плаћа, па, поред све муке, Срби са Косова и Метохије и то морају да раде када им Албанци одузму једно или друго.
Ми смо потпуно немоћни да утичемо на све оно што други “за наше добро” раде.
Живимо у гету, и причати о било ком аспекту живота или развоја, односно покушати да се сами организујемо и изборимо за нешто је сулудо јер смо затворени. Живимо одвојени једни од других, распрострањени по готово целом Косову и Метохији. Свако у свом кавезу врти свој точак. И све губи смисао, сваки културни, спортски догађај јер све то посматрамо из кавеза. У њега сваког тренутка могу да упадну полицајци и ухапсе нас за нешто. Има чудних оптужби у годинама за нама.
Александар Миладиновић из Липљана је у првим годинама после бомбардовања дошао да обиђе свој град и гроб свога брата Милана, који је убијен у Пакрацу (био је на редовном одслужењу војног рока када је избио рат у Хрватској), и ухапшен је под оптужбом да је запалио једно албанско село. Момак није био ангажован током бомбардовања ни у војсци ни у полицији. На његовом суђењу између осталих измишљотна, појавила се трудна Албанка као сведок, која је рекла да ју је он силовао и да је дете његово. Она је била у шестом месецу трудноће, а он већ више од годину дана у затвору. Апсурд! Он је на крају тог циркуса од суђења ослобођен, али године које је провео у затвору оставиле су траг на његово психичко здравље. Овакве приче, које смо једном преживели, сада нас плаше више него икада.
Иво Андрић је рекао: “Можда то и јесте права и велика људска несрећа када је човек нем, укочен од бола због онога што други са њим чине, тако да не може, не уме да брани своје право, него поред тога што је жртва, мора да узме на себе изглед кривца”.
Зато, веровали или не, ми се избора у Србији, у ситуацији каква јесте, плашимо. Некако смо убеђени да ће нам после њих слобода бити још даља а живот још тежи.
(Нови стандард)
