Очигледно да Нацртом закона, односно Законом о штрајку, владајућа коалиција жели у ствари да забрани штрајк. А то је сигурно, почетак колонијалне диктатуре.

У току је јавна расправа о Нацрту Закона о штрајку, о чему нису довољно информисани ни чланови синдиката а камоли јавност. Док је народ заокупљен (заокупиран) реконструкцијом Владе, ко ће напустити кућу великог брата и другим пропагандним маглама, замајавањима,иде се на то да прође још један закон који ће довести до колонијализовања, поробљавања радника и уништавање народа.

Ипак, у једном делу синдикалног чланства и јавности, којима није промењена свест, свесни су погубности овог закона,  ако се усвоји, а усвојиће се, јер радници ће изгубити и то мало права које имају и минимум достојанства  по том основу, чак и право да се бране, да штрајкују. Односно, могу само у пословном простору и канцеларији. Да нико не види њихов роптај. Могу и да умру гладујући, да се убију,  нико то не сме да види. Очигледно да Нацртом закона, односно Законом о штрајку, владајућа коалиција жели у ствари да забрани штрајк. А то је сигурно, почетак колонијалне диктатуре.

И поред других подметања у форми закона, највеће реакцију, забринутост и гнушање изазвало је одредба по којој радници могу да штрајкују само на свом радном месту, у оквиру пословног простора и куће. (чл. 11 „Штрајк може да се организује на радном месту, мирним окупљањем запослених у просторијама, односно кругу пословног простора послодавца.“

То је у супротности са елементерним правом на рад и људско достојанство и није у складу са европским стандардима, на које се наводно позивају и мантрају. Развијене демократске земље такве расправе спровеле су већ у 19. и 20. веку.

Наравно, без обзира на потурање кукавичијег јаја, неће овај предлог прихватити ни радници, ни синдикати, ни Европа. Тај нацрт је само за домаћу зло-употребу.

Друга,  веома спорна,  одредба односи се на локаут. То значи да и они који не штрајкују могу бити удаљени са посла. То ће довести до сукоба међу радницима, чиме ће разбити сваки нормални отпор газдама живота и смрти радника. Надамо се да ни то неће проћи.

Уосталом,  и да се донесе такав, накарадни и подли закон, мимо ваљане расправе и стучних сугестија, ко може да забрани гладнима, обесправњенима и  пониженима да не штрајкују, да не изађу на улицу, испред Парламента ? (Најбољи пример су демонстрације које се већ 40 дана одржавају у Бугарској, где је народ опколио парламент и не дозвољава да посланици изађу из „посаловног“ круга.)

Предлог овог спорног и срамног Закона о штрајку је  Министарство за рад и социјалну политику. Која иронија, без обзира на надлежност. Радмила Катић-Букумировић, из поменутог Министарства поручује“Време је да се забрани хаос“.Па ко то ствара хаос? Радници који не могу да раде и остварују своја елементарна права за себе и своју породицу или држава са својом политиком?

Заиста, време је да се забрани хаос, али државни хаос. Крајње је време.

Или, како рече Бранислав Чанак, председник УГС Независност“ Уредите Србију да ја не морам да штрајкујем“.

Забрањивањем штрајка, очигледан је показатељ  да се власт боји побуне радника
С правом,  очекују нас ускоро велики штрајкови, немири. Или власт, уљуљкана у својим фотељима и несанкционисањем досадашњих злоупотреба, вероватно мисли да ће Србију, за разлику од Грчке, Француске, Шпаније,  Бугарске и других  чланица ЕУ,  мимоићи незадовољство радника и народа.

Рачунају на неактивност синдиката, који они за сада контолишу, нарочито представнике синдиката. Али, то је већ проблем радника, чланова синдиката, они морају бити јединственији, уједињени око битних питања и да уђу у одлучну борбу, ако хоће да опстану.

Криминална приватизација предузећа, фабрика,  масовна отпуштања радника, огромна незапосленост, омогућила је новокомпонованим капиталистима да условљавају и понижавају раднике. Утеривање страха је једна од најопаснијих метода којима се служе. Али то ће им се осветити.

Неповерење у синдикате и правну државу ствара код запослених и незапослених осећај безнађа. Кад више не буду имали ни за хлеб, кад дођу у ситуацију да више немају шта да изгубе, кренуће у борбу на живот и смрт. Тек тада ће доћи до истинске промене власти.

Колико год да гребање Фијатових аутомобила у Крагујевцу делује „инцидентно“, неодољиво подсећа на Лудистичке покрете у ширем смислу, који ће свакако кренути.

Без обзира што су угрожени и новинари, већина, који су потпуно изгубили новинарску част, јер буквално пишу оно што им каже власт, они још увек неће објављивати  неконтролисане протесте, осим благог дозирања. Па ипак, чуће се, видеће се.

Све је у служби против радника, против народа
Шта раде инспекције рада? Раде за државу и послодавце, штитећи њихове незаконите радње. И сви ти службеници, у служби безакоња, на рачун радника, мораће једнога дана да одговарају. Неко ће морати да надокнади штету радницима.  Најбоље је узети од оних који су се незаконито окористили. Разуме се, нико овде не заговара самоуправљање и „договорну економију“, где радници имају више права него обавезе, о систему у коме они могу без рада и способности да живе на рачун државе, послодаваца и народа.

Проблем је што, ако се и усвоје неке од  одредаба  које штите радника, закон је по својој снази само декларативан. Нико не може да оствари своја права.

За права радници ће морати да се изборе. А то не може без борбе.

Аутор је члан Главног одбора за културу УГС Независност

Ознаке: Влада, власт, Закон о штрајку, колонија, послодавац, радничка права, синдикат, Србија