Pročitaj mi članak
(ИН4С)
„Локални дистрибутери новог идентитета, по сваку цијену желе да умртве и избришу ону страшну, потресну, али окрепљујућу косовску дилему „ил си вјера, али невјера“ из духовног, моралног кода српског народа. Ако више не постављамо то питање, ако нема такве дилеме, онда нема разлике између „вјере“ и „невјере“. Нема границе између истине и лажи, између честитости и несојлука. А кад нема границе, онда је све дозвољено и све је прихватљиво.
Онда би и Србима било свеједно како ће живјети као слободни људи или као нечији робови“. Ово је, поред осталог, у својој бесједи на прослави Видовдана у Бару синоћ казао др Владимир Божовић, предсједник ИО Матице српске- друштво чланова у Црној Гори.
Видовданско вече у љетњој башти барског Центра за културу, као и ранијих година, организовали су Црквена општина барска и Српско просветно друштво – Бар.
„Наша генерација, навео је Божовић у бесједи, живи у времену кад се покушава нормализовати класична издаја.
„Голим оком видљива и чињеницама доказива издаја. Примјетићете да се води опсежна медијска кампања у којој се издаја пакује у омиљене фразе окупационог режима као што су „уважавање реалности“, „рационалан избор“, „поглед ка будућности“… Сладуњава празнина маркетинга. Па наравно! Из „онтолошке“ дубине дебелог цријева, свака издаја је крајње рационалан чин. За гргољиви шапат пробавног система, не постоји идеал већи од кобасице“ – рекао је Божовић.
„Покушавају да нам наметну „интелектуални модел“ по ком је Бранковић реалан политичар, довитљивац, рационално биће усмјерено ка циљу и „будућности“. Они заправо желе да од нас направе млитаве, задригле издајнике, моралне богаље који туђу чизму љубе онако као што смо ми некад своје ближње. Кроз рехабилитацију Бранковића покушавају да нормализују све оно што то име симболизује у нашој колективној свијести: вјероломство, издају, похлепу и користољубље. А кад то све нормализујете, онда је издаја легитимни стил живота, а ропство цивилизацијски избор“ – ријечи су Божовића.
Обилић као путоказ
„На Обилићевој завјетној крви, на његовој непогаженој ријечи, на јуначком одјеку ми данас постојимо као народ. Да није било њега, за које дрво наде, истине и вјере би се ухватили на вјетрометини злих времена којих је било и којих ће бити. Живимо у времену у ком је човјек средство и објекат закона великих бројева, суровог статистичког инструментарија потрошачког друштва. Пред нашим очима се дешава драматична промјена, појединцу се умртвљује нерв слободне воље и претвара се у хуманоморфног зомбија са унапријед дефинисаним идентитетом“ – истакао је Божовић, настављајући:
„Потом се то што је задато, а често и сурово наметнуто гротескно назива „слободом избора“. У потпуно луциферовском обрту система вриједности, иде се још и даље па се скучени, затворени и стерилни круг дозвољеног идентитета назива срећом модерног живота. Све што је изван те бездушне тамнице, притиска се негативним пи-ар протезама: анахроно, антицивилизацијско, ретроградно, епскомитоманско…
Религија „дебелог цријева“
У једном старом запису, подсјетио је Божовић, свети кнез Лазар српски, поручује свом народу: „Боља нам је у подвигу смрт, него у срамоти живот“.
„Управо је ово срж духа који је нападнут од стране подгојених локалних жбирића корпоративномеркантилног
монструма… За проповједнике религије „дебелог цријева“, само биолошки живот постоји као вриједност. Њихов крајњи циљ је да се човјек претвори у послушну, дресирану животињу којој је важан било какав живот, без обзира на његов духовни садржај и морални оквир. Зато им је важно да из нашег кода истисну јуначки косовски завјет, то поље надахнућа на ком клија идеја о слободи више од 600 година“ – додао је Божовић.
У надахнутој бесједи, Божовић је нагласио да „Косовски завјет није апстракција уткана у некој магли несазнатљивих поетских обала“.
„То је оригинална димензија нашег, српског практичног морала која се огледа кроз вриједност дате ријечи, повјерење, дјелатну храброст, разликовање подвига и издаје. Косовски завјет је вертикала прегалаштва, прича о братској и мајчинској љубави, о херојској борби и схватању да је људска обавеза да се, кад је то потребно, и живот посвети слободи. То је српско „повиривање“ у надстварност, у оно боље и величанственије ка чему стремимо. Владика Раде, трагични јунак косовске мисли, како каже Андрић, тај искорак ка надстварности чини оном страшном лозинком ‘Нека буде што бити не може’.
Црногорске сјецикесе прогоне Обилића и Његоша
Констатујући како данас живимо у Црној Гори у којој се усправне сјецикесе, дрчни фалсификатори и стасити, кршни снисходљивци хорски подсмијевају Обилићу, Божовић је напоменуо како је „тужно да се такви унуци подсмијевају ђедовима који су за највеће домете прегалаштва и храбрости добијали Обилића медаљу, поносно је носили на грудима, али и у свом срцу“.
„Можда не би било толико тужно да су то, ма колико било сулудо и грешно, бар то сами смислили и вољно изабрали. Нису, јер они већ годинама дјелују у режиму плиткоумних репетитора нечијих замисли и воље. У суровом, али и гротескном обрачуну са сопственим наслеђем, коју неко луцидно назва „истрагом предака“, они редом избацују све и сваког ко свједочи о српском коријену. Да би избацили Обилића и Косово, што увелико чине, морају избацити Његоша, што такође чине. Да би избацили Његоша, морају скрајнути и растјерати Петровиће, а кад то учине, онда су већ на безумном нишану Црнојевићи и Балшићи, па и њих ваља прекречити неким фељтонским фалсификатом. На крају, остаће им поп Дукљанин са својим фантазмагоријама. Тамо могу да бирају историју у којој је све могуће, а ништа није истина.“
Богат програм, преко хиљаду људи у публици
У двочасовном програму обиљежавања Видовдана у Бару који је пратило преко хиљаду људи, учествовали су и локално Фолклорно друштво „Свети Јован Владимир“, Пјевачко друштво „Грбаљ“, барски градски хор предвођен Даницом Никић и Мајом Томић, као и млађани рецитатори Милош Девић и Бранкица Кнежић. Програм су водиле Ранка-Цица Шљиванчанин и Јована Јарамаз.
