Прочитај ми чланакОд октобра прошле године Предлог закона о несталим бебама чека да буде стављен на гласање у Скупштини Србије.
– Тај закон се базирао на надокнади штете, а не на истражним радњама које би морале да предузму надлежне државне институције и коначно открију шта се десило са нашом децом. Нама је битна истина, а не новац. Родитељи се увлаче у парничне и ванпарничне поступке, а држави се олакшава поступак. Ниједан родитељ неће доћи до истине, а притом се дискриминишу, јер је сваком судији дата прилика да према слободном судијском уверењу одреди надокнаду, као да отето дете може да има новчану вредност, па још и различиту. При том, није дата могућност да деца која су незаконито усвојена имају право на истрагу, да сазнају своје биолошко порекло – наводи Мирјана Новокмет из Београдске групе родитеља неке од разлога неприхватљивости закона.
Владин Предлог закона предвиђа да ако се у истрази не утврди шта се догодило са дететом, родитељи добијају надокнаду, а Мирјана је уверена да ће се тако десити у 99 одсто случајева. Суштина је да су родитељи несталих беба окупљени у различитим удружењима изгубили поверење у полицију и тужилаштво и да се, како су уверени, медицинска документација намерно уклања како се не би открила истина.
И у случају несталих беба постоје поделе међу родитељима, од оних радикалних које окупља удружење из Крагујева који инсистирају на кривичној одговорности, до оних најмалобројнијих који би вероватно и пристали на новчану надокнаду, а без сазнања шта се десило са њиховим дететом.
Београдска група родитеља консултовала се са правницима и према препоруци заштитника грађана заузела став да се предложени закон повуче, а да се донесе лекс специјалис, закон који не би подразумевао кривичну одговорност за учеснике у отмици беба, али би инсистирао на обавезујућој истрази која би открила судбину новорођенчади.
– Мени је важније да сазнам где ми је син који би следеће године напунио 40 година, него да ли ће лекар који је учествовао у његовој отмици бити осуђен. За нас постоје само два могућа исхода: ако је беба преминула, како су нам саопштили након порођаја, да нам се да тело и изврши ДНК анализа, а ако је живо, онда такође да се уради ДНК провера. На држави је да то сазнање, које ће свакако бити велики психолошки шок, саопшти детету – додаје Мирјана.
Она каже да су родитељи свесни да након више деценија одвојености они своју децу не могу вратити назад, али да та деца имају право да сазнају ко су им биолошки родитељи и да ће им њихова врата увек бити отворена.
Од Стразбура до УН
Преломни тренутак била је пресуда Европског суда за људска права из марта 2013, у случају Зорице Јовановић, која је тужила државу јер није поверовала да јој је дете преминуло на рођењу, већ да је отето. Суд у Стразбуру је наложио да јој Србија исплати 10.000 евра за нематеријалну штету, али оно што је важније и да покрене механизме како би се открила истина о несталим бебама. Предложени закон више се окренуо нематеријалној штети, него истрази, и то је за родитеље неприхватљиво.
– Ми инсистирамо на истрази, а не на новцу. Господо из државних институција, имате пресуду Стразбура која је обавезујућа, а обратили смо се и Комитету за људска права при УН, јер без притиска споља, нажалост, у Србији се ништа не може решити – додаје Мирјана Новокмет.
Дешава се и сада?
Да се отмице беба по разрађеном шаблону и данас дешавају уверава нас Биљана Тодић (31) из Шапца. Након нормалне трудноће и порођаја њој је пре три године у шабачком породилишту речено да се њен син нагутао плодове воде и да је због компликација послат за Београд.
– Када сам дошла у Тиршову рекли су ми да ми је син преминуо и извадили неку старију бебу из џака, тврдећи да је то он. Никада нисам добила умрлицу, нити је постојао документ о транспортовању у Тиршову. Све друге папире које сам добила били су без печата, без потписа, а негде пише да сам се породила 8, негде 9, а негде 10. априла. На пријави рођења су фалсификовали мој потпис, као и место пребивалишта, па су уместо Месарци написали Меховине – прича за „Вести“ Биљана, која је толико разочарана да више „не би родила у животу“.
„Отели су пола мене, свуда су ми врата затворена и више немам поверења у државу“, додаје млада жена.
