Прочитај ми чланак
„Новости“ истражују ко и зашто гура Србију у наручје Северноатлантске алијансе (2): Крајњи циљ Каспијски басен, Блиски исток, Русија и Сибир. Корист од чланства бедна у односу на 4.000 погинулих и 8.000 рањених 1999.
Србија би требало да приступи НАТО-у и постане део организације која гарантује одбрану својим чланицама у случају напада треће стране. Добили бисмо безбедније окружење и за грађане и за инвеститоре, и имали пресудан утицај на одлуке које се тичу нас самих, јер се у НАТО одлучује консензусом, па ниједна одлука у вези са нама не би могла да буде донета без наше сагласности.
Ово су аргументи које наводи Владан Живуловић, председник УО Атлантског савета Србије, у корист нашег евентуалног чланства у Северноатлантској алијанси. Уз то треба додати и мања издвајања за одбрану уз већи ниво безбедности, због сарадње и дељења ресурса са партнерима. То је главна логика НАТО концепта „Паметне одбране“.
Живуловић наводи да су Пољска, Чешка и Мађарска у првој години након приступања дуплирале прилив страних директних инвестиција, а за следећих осам година оствариле раст 350-450 одсто. Када је Бугарска ушла у НАТО, стране инвестиције су порасле за 47,5 одсто, а у Румунији за 166.
– У случају неприступања дужи би нам био пут до стицања чланства у ЕУ (чланством у НАТО већ бисмо осигурали имплементацију безбедносно-одбрамбених и политичких стандарда). Они који наводе да ће „наша деца“ ићи у ратове и гинути по свету треба да буду свесни да је обавезан војни рок укинут, и да су професионални припадници војске и полиције плаћени да служе држави. Међу њима има и оних који би се добровољно јавили за мултинационалне операције, с обзиром на мотивишуће накнаде.
Свака држава чланица издваја за НАТО износ према свом бруто националном дохотку. Тако је Албанија за 2013. одвојила 0,08 одсто, Белгија 2,04, Хрватска 0,31. Србија би могла да буде у рангу око 0,5. То значи да ако би чланство Црне Горе годишње коштало око 500.000 евра, Србија би морала да издвоји неколико милиона. Уз то, имали бисмо, каже Живуловић, јефтин или чак бесплатан трансфер нових технологија. Нашли бисмо се и на службеној листи добављача специјализоване агенције НАТО-а и добили могућност да наша предузећа изађу на тржиште са више од 800 милиона становника.
Али, чак и да држава и народ одлуче да се одрекнемо војне неутралности, за прикључење би требало најмање шест година, јер сваки „круг“ испуњавања циљева зацртаних у Индивидуалном акционом плану партнерства траје две године.
Бивши шеф југословенске дипломатије Живадин Јовановић на све ово одговара: „Србији није место у НАТО-у, јер смо мала и мирољубива земља, а НАТО империјални, освајачки, војни савез.“ На све евентуалне бенефите од чланства, узвраћа бројкама: 4.000 убијених и 8.000 рањених за време бомбардовања 1999, од чега две трећине цивила, међу којима и 78 деце! Материјална разарања изазвала су штету већу од 120 милијарди долара.
– Од те агресије, НАТО је престао да буде одбрамбени савез и постао агресивни. Када је формиран 1949. требало је да брани своје чланице у оквиру њихових територија. После агресије 1999. погазио је статут и употребио оружје против земље нечланице, која га није угрожавала. Прекршио је међународне конвенције и Повељу УН. Игнорисао је да оружану акцију може да одобри само Савет безбедности, и мада је регионална организација, показао је амбицију да буде изнад међународног права, што је на енглеском „аутлоу“, а на српском „хајдучија“.
За време бомбардовања употребио је недозвољене пројектиле са осиромашеним уранијумом, чији се разорни ефекти задржавају 4,5 милијарди година:
– ЕУ је већ 1999. и 2000. покренула преко Финске иницијативу да се закључи међународна конвенција о забрани употребе оружја са осиромашеним уранијумом. Зашто се то није десило, можемо само да претпоставимо. НАТО је крив за злочин против човечности.
Бомбардовање Југославије, по мишљењу Јовановића, било је тачка преокрета и увод у глобални интервенционизам. Та агресија је озваничена на НАТО самиту, у априлу 2000, у Братислави, као преседан који ће Алијанса користити кад затреба. О томе, како каже, постоји извештај Вилија Винера канцелару Герхарду Шредеру, од 2. маја те године. У документу се наводи „да је рат против Југославије вођен да би се исправила грешка генерала Ајзенхауера из Другог светског рата (што су се савезници искрцали у Нормандију и Италију, а не на Балкан). Зато се тамо из стратегијских разлога морају накнадно стационирати амерички војници“.
После интервенције на СРЈ, уследиле су сличне акције у Авганистану, Ираку, Либији, Малију, „запаљена“ је Сирија.
– Почиње глобализација интервенционизма, а главни циљеви су освајање најважнијих геостратешких простора, контролисање кључних саобраћајница, нафтовода и гасовода, успостављање контроле над изворима енергије и стратешких минерала. Бомбардовањем нас, почело је ширење на исток, а Бондстил је одскочна даска за експанзију у регион Каспијског мора, Блиског истока, на границе Русије и припрема за освајање Сибира. То подсећа на Хитлерову стратегију „Поход на исток“ и Србија не треба да буде у освајачком савезу – децидан је Јовановић.
НАТО ће се промовисати „као најкраћи пут ка ЕУ“
Аналитичар Ђорђе Вукадиновић примећује да се идеја о чланству Србије у НАТО лансира с времена на време, не би ли се јавност постепено навикла прво на саму идеју, а потом се за њу и придобила. С обзиром на то да је две трећине грађана против НАТО, али већина јесте за улазак у ЕУ, заговорници Алијансе пропагирају бржи улазак у ЕУ преко чланства у НАТО, као што су урадиле Бугарска, Румунија, Чешка и Хрватска.
– То, као и заштита моћног партнера као што је САД, јесу главни аргументи „за“. Али разлози „против“ претежу. Чак и кад бисмо ушли у НАТО, били бисмо на репу, последњи, и тешко да бисмо имали неку корист осим да нас више не бомбардују. Неморално је и скандалозно улазити у савез који ти отима део територије.
То је, сматра он, испод личног и националног достојанства, не би било равноправно партнерство, већ врста добровољне капитулације. Изгубили бисмо међународни респект у делу света који нас цени још од доба Тита, и због супротстављања агресији и сецесији:
– Свет није само Запад, постоји више страна света, као што постоји и више океана, а не само Атлантски. Елите то често заборављају. И за НАТО и за Србију би било боље да будемо коректни партнери, а не неискрени чланови.
Нато и “Јужни ток“
Ђорђе Вукадиновић подсећа да је Русија, као наш активни и традиционални савезник, против чланства и сматрала би га као врсту изневеравања. А она је доказала и да је све важнији економски партнер, укључујући и „Јужни ток“: – Улазак у НАТО се коси са српским националним и руским интересима. Ризиковали бисмо да трајно изгубимо подршку Москве. Живуловић на ово одговара да у пројекту „Јужног тока“ учествују и неке НАТО земље, попут Бугарске и Мађарске, док се преко њихове територије руски гас транспортује за државе чланице НАТО у ЕУ:
– Улагања Руске Федерације далеко су већа у НАТО чланицама, Бугарској и Румунији, него у Србији.
Почетне акције
Први промотер нашег учлањења у НАТО, Атлантски савет ради на информисању грађана и посредује између експерата, аналитичара и професионалаца из међународних односа, безбедности и одбране.
– Организујемо студијске посете седишту НАТО у Бриселу, Врховној команди савезничких снага за Европу у Монсу, НАТО колеџу у Риму, Европској комисији, Војном штабу ЕУ у Бриселу, Команди здружених снага у Напуљу. Организујемо и безбедносне конференције, предавања и трибине у унутрашности – објашњава Борис Вицулин, директор пројеката Атлантског савета.
ЦЕАС, други промотер, се залаже за активно чланство Србије у НАТО и ЕУ.
– До сад нисмо имали конкретан пројекат промоције чланства. Наши пројекти односе се на заговарање реформе система безбедности и разматрање како придруживање ЕУ и сарадња са НАТО могу томе да помогну – каже Јелена Милић, и додаје да кампању „за“ или „против“ могу да покрену само држава или широка коалиција, а не НВО, али ако буде кампање „за“, ЦЕАС ће се активно прикључити.
(В. Ц. Спасојевић – Вечерње новости)
