Прочитај ми чланак
Високи шездесетогодишњак, уморно хода по препуном платоу. Без пртљага. Погурен. Као да носи тешко, невидљиво бреме. На његовом избораном лицу, неуредна, вишедневна брада. Понеко од пролазника га ипак препознаје и радознало се загледа у њега.
Железничка станица. Гужва је. Он незаинтересовано посматра бучну гомилу и безуспешно покушава да је избегне.
Људи се крећу хаотично. Журе. Нема опуштених. Сви су напети. Чекају или прате некога. Одлазе негде, или долазе од некуд. Само је он, потпуно равнодушан. Само се он, никоме не нада. Само он, остаје ту.
На разгласу пријатан женски глас. Још једна најава. Не чује. Не занима га. Замишљено и одсутно хода, испуњеним пероном. Ниста не примећује. Као да ништа осим његових мисли не постоји.
Воз пред поласком. Путници се кроз прозоре поздрављају са онима што их испраћају. Тешким кораком пролази поред. На самом крају дугачког низа, готово празан вагон. На њему, широм отворена врата. Стао је. Нема много времена. Руком се хвата за хладан, углачани метал. Одлучно стаје на степеник и улази унутра.
Доста је ходао. Превише је било лутања за данас. Жели да само мало седне и одмори своје уморне ноге.
Воз изненада нагло креће, док он затвара масивна врата за собом. Не зна куда путује. Не осећа радозналост. Не мари за то.
Улази у потпуно празан купе и коначно седа у удобно седиште. Више не размишља ни о чему. Чак ни о возној карти и новцу које нема. Сам је. Никоме не смета. Гладан је. Не обраћа пажњу. Дугачка композиција лагано излази из станице. Празан поглед нестаје кроз прљаво стакло. У очима одраз другачијих слика.
Уз једнолично клопарање точкова, спушта своје отежале капке и лагано урања у сан.
А тамо негде, у том надолазећем миру, као да чује неку децу и њихову удаљену, веселу грају. Нестрпљив да их сто пре сретне, он хита ка њима. Њихови гласови су све јаснији. Коначно успева да их види. Раширених руку, трче према њему. Са нескривеним поверењем му прилазе и раздрагано га окружују. Грле га и он грли њих.
То су сви они малишани које је бескрајно много волео. Све оне девојчице и сви дечаци, којима је поклонио цео свој зивот.
Деца се све време смеју и певају познате строфе. Он почиње да пева са њима. Песму за песмом. Баш као некада.
Срце испуњено срећом. У души спокој.
Његова надирућа радост је огромна. Баш као и његова жеља, да овај сан вечно потраје. Да се из њега, више никада не пробуди. У неко доба, кондуктер. Зове. Човек у наизглед дубоком сну, га не чује. Нема одговора. Лаганим додиром по опуштеном рамену, покушава да га пробуди.
Узалудно.
Уснули путник са осмехом на лицу, већ је стигао на своје одредиште. Његова возна карта за вечност, већ је била пробушена.
Драган Лаковић…
Најбољи друг многих детинстава. Човек са којим смо сви ми, певали најлепше стихове у своме животу. Човек кога смо заволели, јос док смо имали сасвим чисте, неиспрљане душе. Некада давно, када смо били деца.
Умро је усамљен у возу, на релацији Београд-Бар. Био је бескућник…
Требало би напоменути да је ово урбана легенда која се већ годинама препричава. Иако нико ову причу није званично потврдио, исто тако је до сада нико није ни демантовао.
(Курир)
