Прочитај ми чланак
На данашњи дан угушена је Тимочка буна.
1883. године у Алексиначком округу почела је буна у три среза истовремено бољевачком,црноречком и бањском.
Непосредни повод буне је био одузимање оружија од народа јер је реформом војске краљ Милан укунуо такозвану народну војску и увео стајаћу односно регуларну војску која би му била одана.
Истовремено пре буне су одржани избори за народну скупштину у којој су радикали освојили велику већину и самим тим остварили право на владу.
Како то није одговарало краљу Милану због нетрпељивости према Николи Пашићу и самим радикалима, краљ прави преседан и владу поверава Николи Христићу који постаје и премијер и министар унутрашњих послова. Кадар већ проверен од стране династије Обреновић као човек веран династији и диктатури.
Вође побуне били су локални радикалски прваци: у бољевачком срезу поп Маринко Ивковић, Добросав Петровић и поп Милија Петровић; у сокобањском срезу Љуба Дидић, а у Књажевцу Аца Стојановић, Гавра Аничић и други. Новембар 1883. године је био најтрагичнији месец у историји Зајечара. Назван је „месецом смрти“. Преки суд је изрицао смртне казне, које су већ сутрадан извршаване на Краљевици. Преки суд је у Зајечару осудио 825 учесника буне (94 на смрт, остале на робију, заточење и затвор, док је 70-оро ухапшених ослобођено).
Тимочка буна и Криви Вир
Тимочка буна је почела 20. октобра 1883. године у Кривом Виру и проширила се целим тимочким регионом у источној Србији. Повод за буну дала је апсолутистичка владавина краља Милана Обреновића, Закон о устројству војске који је краљ Милан донео јануара 1883. године, као и распуштање радикалне Скупштине одабране од стране народа, септембра 1883. године.
Закон о устројству тј. реформи војске подразумевао је укидање народне и формирање редовне стајаће војске. Сам по себи Закон није био споран али први корак ка његовом спроводјењу било је одузимање оружја од народа и народне војске, што је довело до побуне, најпре у Лукову где су се почетком октобра мештани Кривог Вира побунили.
Иста ситуација поновила се и у Кривом Виру неколико дана касније, због чега су два ескадрона коњице и око 20 чувара јавне безбедности послати у Криви Вир са задатком да уколико затреба и силом натерају мештане Кривог Вира и житеље осталих села да предају оружје. Из дана у дан ситуација у Кривом Виру била је све оштрија док 20. октобра није кулминирала. Тога дана у Криви Вир је стигао Живан Никодијевић доводећи са собом своје Јабланичане и успут прикупљене Луковчане. Свиран је збор, тако се пред кафаном Димитрија Николића – Цинцарина, у којој су били смештени чувари јавне безбедности такозвани „сејмени“, окупило око 500 наоружаних људи из Кривог Вира, Јабланице и Лукова.
Наоружана гомила била је изреволтирана присуством сејмена. Потпуковник Михајло Срећковић који је претходног дана преузео команду над одредом, наредио је да сејмени остану у својим собама како не би додатно изиритирали народ. Изгледало је као да се ситуација смиривала али је народ насрнуо на команданта сејмена у намери да на њему искали свој бес и мржњу према полицијској власти. Затим су се окренули према собама у којима су сејмени били смештени и уперивши пушке у њихове прозоре, тражили су да сејмени предају оружје. Само углед потпуковника Срећковића и његов гест спречили су проливање крви.
Видевши да немају шансе против толиког народа, потпуковник Срећковић је рекао команданту сејмена да нареди својим људима да предају оружје, сејмени су одмах бацили пушке у ходник кафане. Народ је разграбио оружје и захтевао даље да војске и сејмени напусте Криви Вир, што су они и учинили. За њима је кренула и иследна комисија задужена за одузимаје оружја.
У Кривом Виру трајало је славље због овог успеха. То је заиста и био највећи успех побуњеника у целој буни. Овај тренутак, разоружања сејмена, постао је историјски догађај којим се обележава почетак Тимочке буне.
Сутрадан, 21. октобра у Бољевац је почео да пристиже народ из околних села. Сакупило се око 2000 народних војника. Подстакнути ватреним говором свештеника и бившег посланика Маринка Ивковића кренули су ка Честобродици где су мештани Кривог Вира већ били улогорени. По наређењу попа Маринка у борбеном логору на Честобродици организован је одред тзв. „Летећа коњица“. То је био најбоље организован одред Тимочке буне.
У Београду су похапшени чланови Главног одбора Народне радикалне партије и спроведени пред Преки суд у Зајечару. Неки од њих су пред судом показали слабост, кукавичлук и издајничко држање. Део их је осуђен на смрт, део на затворске казне, а део ослобођен. Никола Пашић, вођа странке, успео је да пребегне у Бугарску, одакле је наставио политичку борбу против режима краља Милана.
Никола Пашић се 1889. године, након абдикације краља Милана, враћа у земљу. Већ 1890. године је изабран за председника Народне скупштине, а 1891. године саставио је свој први кабинет Владе.
Вође и чланови овог одреда били су Добросав Петровић, Петар Антић и Живко Никодијевић, млади бољевачки трговци. Главни штаб побуњеничке војске налазио се на „Стражи“ код Кривог Вира у пространој колиби Анте Урошевића.
Буна се 25. октобра проширила и на бањски срез. На челу бањских побуњеника био је Љуба Дидић а дан касније буна захвата и књажевачки округ са послаником Ацом Станојевићем на челу. У личностима ових тројице предводника Маринка Ивковића, Љубе Дидића и Аце Станојевића, оличен је цео покрет.
Борба на Честобродици је трајала од 21. до 27. октобра када јеМаринкова војска поражена. Стајаћа војска извршила је жесток напад на народ и народне војнике. И војска Љубе Дидића поражена је код Бањске клисуре. Након неуспелих борби, вође покрета са својом војском, одлазили су у Књажевац Аци Станојевићу. Он је постао центар целог покрета. Аца Станојевић је из Књажевца даље распоређивао народну војску али су доживели још један слом код Вратарнице.
Добросав Петровић са делом своје војске и побуњеницима из Вратарнице, освојио је Краљевицу 29. октобра. Али сам напад на Зејчар био је неуспешан, иако је ту било језгро радикалне странке која је позивала људе на побуну. По слому поктера 31. октобра уследило је хватање побуњеника. А још 27. октобра издата је прва потерница за вођама побуњеника у којој су се налазила имена: попо Маринка, поп Милије, Добросава Петровића и учитеља Миленка Првуловића из Кривог Вира и, како је наведено, „друге за које будете сазнали“.
Преки суд који је, иначе, формиран само за сврхе суђења побуњеницима у Тимочкој буни, почео је са радом 4. новембра. У периоду од 4. новембра до 6. децембра колико је заседао Преки суд стрељано је 20 побуњеника, 8 њих било је из Бољевачког среза, међу њима је био и главни кмет из Кривог Вира, Милосав Стевановић – Томић као и учитељ у Кривом Виру Миленко Првуловић. Тимочка буна је трагично завршена, али ипак није била неуспела, оно што је битно постигнуто јесте улазак обичног човека у институције државне власти.
А Криви Вир је постао значајан не само за локалну историју, већ је постао део националне историје и као такав Криви Вир је ушао у историју Србије као место почетка Тимочке буне 20. октобра 1883. године. Сто година касније апсана у Бољевцу, у којој су током буне били затворени побуњеници претворена је у Музеј Тимочке буне.
Политичка каријера Николе Пашића
Политичку каријеру отпочео је 1878. године као народни посланик, изабран у Зајечару. У идеолошком смислу, прошао је кроз неколико фаза: у младости је био социјалиста и револуционар, у зрелим годинама борац за парламентарну демократију, док је у касним годинама постао конзервативац.
Године 1881. кад је званично основана Радикална странка, Пашић је био први председник Главног одбора. По избијању Тимочке буне напушта земљу, а децембра 1883. је у одсуству осуђен је на смрт. После абдикације краља Милана (1889), био је амнестиран, вратио се у земљу и поново преузео вођство Радикалне странке.
Два пута је био градоначелник Београда: 30. 12. 1889 – 14. 1. 1891. и 10. 1. 1897 – 13. 11. 1897. Расписао је велики зајам и калдрмисао главне улице.
Председник српске владе постао је први пут 11. фебруара 1891. Председник владе је био 1891-1892. и министар иностраних послова Србије од 21. марта 1892. до 9. августа 1892. У периоду 1893-1894 био је дипломата, представник српске владе у Петрограду. Због неслагања са унутрашњом и спољном политиком последњег Обреновића, убрзо се разишао и са њим.
После неуспелог Ивањданског атентата на бившег краља Милана 1899, као радикалски првак осуђен је на 5 година затвора, али је одмах помилован и пуштен. Следећих неколико година, до Мајског преврата 1903, био је ван политичке сцене. Укључује се у политички живот 1901, а после убиства Александра Обреновића и повратка на власт династије Карађорђевић (1903), Пашић поново преузима вођство Радикалне странке.
Председник владе по други пут постаје 27. новембра 1904. На овом положају је углавном био све до своје смрти 1926. године. Прецизније, председник владе Србије је био 1904-1918 са три прекида и председник владе Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца у периоду 1921-1926 са једним прекидом.
Осим ове велике функције био је пет пута председник Народне скупштине, затим министар спољних послова у периодима 1904-05, 1906-08, 1912-18. и потом у Краљевини СХС 1921. Осим тога, Пашић је од оснивања 1881. до своје смрти, водио Народну радикалну странку.
Успешно је водио Србију кроз два балканска рата и кроз Први светски рат. Био је председник делегације Србије на Конференцији мира у Букурешту 1913. Почетком 1915. године, као председник српске владе, Никола Пашић позива јеромонаха Николаја Велимировића у Ниш и упућује га у Енглеску и Америку да пропагира српску праведну борбу и да сузбија аустријску пропаганду против Србије. Био је један од потписника Крфске декларације 1917. Био је председник делегације Краљевине Срба Хрвата и Словенаца на Мировној конференцији у Паризу 1919.
Године 1923. постао је почасни грађанин Панчева.
Радикална странка након Тимочке буне
Цео Главни одбор Народне радикалне странке, након гушења Тимочке буне, је ухапшен, осим Николе Пашића и неколицине других радикала, који су пребегли у Бугарску. Неколико првака Народне радикалне странке, заједно са одсутним Пашићем осуђени су на смрт. После извесног времена Краљ Милан амнестира неке од осуђених радикала, који великих унутрашњих спорова постижу договор са краљем и долазе на власт 1887..
Упркос притисцима и расулу насталом након Тимочке буне, Народна радикална странка успева да консолидује своје редове и да оствари доношење Устава из 1888. године. “Радикалски Устав” у највећем делу испунио је захтеве које је у Програму поставила Народна радикална странка. Њиме је, иако уз извесна ограничења, уведена парламентарна владавина, загарантована су права и слободе грађана и уведена локална самоуправа.
Из Народне радикалне странке издваја се Самостална радикална странка (самосталци) чији је председник био Љубомир Стојановић, из која ће касније настати Демократска странка.
Након Мајског преврата 1903. године Народна скупштина враћа на снагу Устав из 1888. године са изменама – укида се Сенат и уводи једнодомно народно представништво. Србија је постала парламентарна и уставна монархија. Никола Пашић формира владу и тада почињу радикалне реформе државе.
Закључак
Покушај владавине демократије у краљевини је осујећен и забрањен. Иако су постојали сви предуслови за владавину права показало се да је ипак краљ једини стварни владар а да све остале институције које су преписане из за то време демократски уређених држава уствари само фикус који треба само да покаже на папиру озбиљност и демократичност једне земље без стварне воље да те институције заиста раде свој посао за који су и намењене.
Није случајно што је владар наредио да се разоружа народна војска јер је она заиста и била једина која је могла да заштити демократију, односно у то време народ није ни знао шта је демократија али је знао шта је право и шта су беспотребни намети краљевих чиновника и закона које је он доносио. Све се то дешавало под изговором напретка и бољитка свих а у ствари само су се стварали услови да се учврсти власт једног човека то јест краља. Парламентарна монархија већ у почетку настајања је била осуђена на пропаст а то је настављено и касније кроз историју.
(МЗ Криви Вир, знање.орг, википедија, Србин инфо)
