Село Зарожје код Бајине Баште и град Ваљево недавно су се толико закрвили да је један огорчени Зарожанин звао полицију и пријавио – да су им Ваљевци украли вампира! Најпознатију српску утвару Саву Савановића, којег је Милован Глишић овековечио у приповеци „После 90 година“, Ваљево је прогласило својим брендом и одабрало за главног промотера града на последњем Сајму туризма у Београду.

„Вампирски “ штанд је био најпосећенији на сајму, а досетљиви Ваљевци су трљали руке. Зарожани прете судом, укључила се и дијаспора и обећала новчану потпору. Онда се укључила и црква протестујући што се „исмева српски сељак и од њега прави крвопија“, па је цела папазјанија код празноверних изазвала подозрење да ту нису чиста посла, јер где има да вампир да позива госте у ваљевске манастире.

Све светске цивилизације познају митске личности с вампирским активностима. Код старих Сумера Лилит, у античкој Грчкој Ламија. Легенде о дракулама имали су и стари Словени. Они су спаљивали своје мртве да би душа могла да напусти тело, иначе покојник може да устане из мртвих, а његова душа остаје заувек заробљена на овом свету.

У разним деловима словенског света вампир се назива: вукодлак, лампир, лапир, вједогоња, једогоња, а најчешће – упир. Вампирима се бавио и Душанов законик из 1349. У члану 20 изричитио се забрањује ископавање лешева, њихово пробадање коцем и спаљивање. Село у коме би се ово догодило морало је да плати 500 перпера, а поп би био распопљен.

Роман ирског писца Брама Стокера „Дракула“ из 1897. направио је од румунског кнеза Влада Цепеша (15. век) најпознатијег крвопију на свету, иако је гроф Дракула био познат по набијању на колац. Отад се у свету снимило око 250 филмова о вампирима, а Дракулин замак у Трансилванији права је туристичка атракција. Цепешу је иначе српска царица Ана, жена цара Уроша, била тетка, па је Дракулин на списку дародаваца Хиландара на Светој гори.

Док се Хрвати диче краватом, српска реч која је доживела највећу интернационалну славу је вампир и ушла је у све светске језике. Већ 1734. ушла је у Оксфордски речник енглеског језика. А да нису у питању сеоске приче, документа су нам оставили Аустријанци, за чије власти су се и сувише често повампиривали српски сељаци. Интересантно је да се за турског адета Срби нису претварали у авети.

У аустријском часопису „Vossische Zeitung“ из 1725, у време кад Аустријска царевина владала делом Србије, налази се текст „Вампир вон Кисилево“, по којем је у селу Кисиљеву код Пожаревца умро извесни Петар Благојевић, а после њега још 10 људи у наредна 24 часа. На самрти би људи изјавили да им се Благојевић указивао и да их је давио, а његова жена се клела да јој је у сну дошао мртав муж тражећи своје опанке.

Из Беча је послат тим лекара, а отварањем сандука је установљено да је Петрово тело очувано као да је жив, а да у устима има свеже крви. После Благојевића село је наводно морила и вампирка Ружа Влајна, која је сељацима разбијала земљане судове и дозивала их поименично са Дунава.

Аустријски извори помињу и Арнолда Паолеа (Арнаутин Павле) који је ратовао као турски војник у Грчкој и тамо наводно убио вампира. Убрзо се вратио и умро 1727. у селу Медвеђа (у околини Свилајнца, највероватније). Убрзо је почео да се појављује у глуво доба ноћи и дави своје жртве. Кад је 1731. изненада умрло 17 људи из потпуно нејасних разлога, аустријска војна управа у Београду послала је јануара 1732. званичну комисију на челу с комесаром Јоханесом Фликингером. Они су извадили све покојнике, којима су лица била румена и надувена, а коса и нокти порасли. Фликингеров извештај је објављен у више новина и изазвао је у Европи дугогодишњу дискусију о вампирима.

Воденичар Сава Савановић после смрти није напустио своју воденицу на реци Рогачици код Бајине Баште, па би сељак који омркне здрав, освануо мртав са црвеном масницом око врата. По легенди Сава је ординирао забаченим путевима западне Србије све до 1880, када је његов гроб пронађен и откопан, а Савин ковчег је прободен глоговим коцем. Из ковчега су излетеле две ноћне лептирице које су давиле новорођенчад по западној Србији још 30 година после тога.

Болест вампиризма заиста постоји и назива се порфирија. На кожи се појављују чиреви и пликови, а не смеју се излагати дневној светлости. До сада је забележено само 130 случајева широм света. Зову је још и краљевска болест, јер се верује да су британски монарси боловали од ње. Међу њима су шкотска краљица Мери, краљ Џејмс И, краљица Ана, краљица Викторија…

Тек 1997. су три научника добила дозволу да отворе гроб принцезе Шарлоте која је у својим писмима описивала јаке болове у трбуху, смањену покретљивост, тамноцрвену мокраћу и пликове на лицу. Анализом коштаних остатака доказано је да је принцеза боловала од порфирије.

Српско вампирско наслеђе као да је највише заживело у Америци. Данас тамо живи око 200 оних који тврде да су „прави“ вампири, а оних који умишљају да су дракуле има у целом свету око 100.000. Тврде да су рођени као вампири и да су цео живот имали моћи, да нису трпели светло, да су били асоцијални… Лекари, пак, кажу да се иза вампирске каријере крију дубоки психички проблеми, као што су подвојена личност, комплекс ниже вредности, параноја и шизофренија.

 

 

(Вести)

Ознаке: Ваљево, вампири, Зарожје, Сава Савановић