СВИ СМО „ОЗВУЧЕНИ“: Полиција и обавештајне службе прислушкују без икакве контроле?

07:45 11.01.2019.

Тачан број људи које прислушкују полиција и обавештајне службе у Србији не може се утврдити, јер у тој области не постоји никаква контрола.

Наиме, суд је тај који одобрава тајни надзор и снимање, али нема увид у то како се тај процес спроводи. Веома често се поред особа које се због кривичног поступка прислушкују, снимају и разговори особа са којима је она у контакту, што је незаконито.

Адвокат Зоран Перовић, бивши судија Врховног суда, поднео је Уставном суду иницијативу за оцену уставности одредаба Законика о кривичном поступку које регулишу примену посебних истражних мера, предлажући да контролу над тајним праћењем и снимањем преузму суд и тужилаштво, „а не органи извршне власти као што су полиција и БИА“.

– У већини околних земаља, чије законодавство у овој области је готово идентично нашем, одредбе по којима полиција и обавештајне службе једине контролишу ко се прислушкује су проглашене неуставним. Судови дају овлашћења за тајно снимање, али с обзиром да над њим немају контролу, готово увек долази до кршења права на приватност – каже Перовић за Данас. Он додаје да закон омогућује полицији или БИА да злоупотребе овлашћења и да је, истражујући ову област, утврдио да се веома често прислушкују особе које нису обухваћене одлуком суда.

– Уколико постоји налог да се прислушкује особа А а она контактира особу Б, која потом разговара са особом Ц… Полиција нема право да прислушкује никог другог до особе А, а веома често се снимају разговори свих наведених у ланцу – указује наш саговорник истичући да су одредбе Законика о кривичном поступку у тој области у супротности са Уставом и Европском конвенцијом о људским правима.

– Неодређене и непрецизне правне норме остављају простор произвољној процени полиције, БИА и ВБА, док закон не обезбеђује одговарајућу судску контролу у спровођењу њихових мера – наглашава Перовић.

Родољуб Шабић, бивши повереник за информације од јавног значаја и заштиту података о личности, подсећа за Данас да је као повереник годинама указивао на то да службе располажу превеликом овлашћењима и упозоравао на парадоксалну ситуацију да притом крше уставне гаранције. Скупштина је својевремено изгласала законе по којима су службе имале право да приступе такозваним „задржаним подацима“ које чува оператор телефоније (ко, с ким, одакле, колико дуго разговара…), док је за прислушкивање била потребна одлука суда.

– Све време смо тадашњи омбудсман и ја инсистирали на томе да је то лоше, погрешно, у супротности са Уставом, али требало је дуго времена, укључујући и победу на Уставном суду, који је 2013., прихватио наш предлог за оцену уставности закона о електронским комуникацијама и оценио одредбе неуставним, да би наши ставови коначно били прихваћени – истиче Шабић за Данас. Он додаје да су након тога мењани закони о БИА и ВБА и ВОА, и сад је, бар на папиру, неспорно да је за било који приступ подацима потребна одлука суда.

– Правно, то је неспорно, фактички то није могуће контролисати. Надзор над операторима мобилне телефоније је својевремено показао да је број приступа „служби“ и полиције задржаним подацима забрињавајући, енормно велики и да службе имају директан он лајн приступ тим базама података. Такве техничке могућности он лајн приступа имају и данас а практично је немогуће знати да ли их користе само на основу одлуке суда – указује Шабић. Он додаје да су својевремено омбудсман и повереник предлагали план „14 тачака“ који је могао успоставити ефикасну контролу законитости али тај план, иако вербално подржан од политичког врха, никад није реализован.

– Уведена је некаква законска обавеза да службе и МУП о броју предузетих мера годишње извештавају повереника али је она (свесно или случајно) непрецизно и нејасно артикулисана тако да се извештаји подносе по различитој методологији и различито класификују, па их нпр БИА и ВБА третирају као „тајне“ а МУП не. Свакако, мали им је практичан значај – каже Шабић.

Шабић: Податке само суд одобрава

Родољуб Шабић сматра да приступ подацима о комуникацији не би требало да дозвољава нико сем суда. „Мислим да је тужилаштво низом својих поступака бацило сенку на сопствену спремност да штити законитост“, закључује Шабић.