Добривоје Видић Баја, некадашњи председник Србије од 1978. до 1982. године и високи функционер Савеза комуниста, осим што је тражио да се после Другог светског рата стреља угледни Ужичанин Андрија Мирковић, који је за време рата крио партизане, узео је и део његове имовине.

– Наша имовина је ишла у неке магацине који су звали “народна добра”, али су из њих узимали виђенији комунисти. Узели су нам и све вредне покретне ствари, однели су чак и постељину и гардеробу. Чули смо од наших Ужичана да је Видић узео неке наше ствари. Мислим да је Видић убио мог оца јер је био јако поштован у Ужицу и као такав је сметао новим властима – каже Душанка Герзић, ћерка предратног градоначелника Ужица и носиоца Албанске споменице који је стрељан 1945. године.

У извештају за Покрајински комитет КПЈ за Србију, који је тек сада постао доступан јавности и који је написао Видић 23. октобра 1944. као секретар КПЈ за Ужички округ, види се да је навео да Мирковића “треба ликвидирати”, што је касније и учињено. Видић је касније био значајан функционер, а од 1978. до 1982. и председник Председништва Србије. Она додаје да је неколико пута видела Видића у Београду.

– Неки замерају што му нисам пришла и нешто рекла, али ја нисам осветољубива и све ми је то било страшно и не знам шта бих му рекла – каже Душанка.

Она се са сузама присећа шта се дешавало крајем 1944. и почетком 1945, када је имала 16 година, а њена најстарија сестра Надежда 24, Олга 20, Аница 18 и брат Велибор 15. Осим ње, данас је жива и Аница.

– За време рата крили смо и помагали многе партизанске породице. Свима је давао храну бесплатно. Водио је белешке које и данас чувамо коме је све давао храну. Ми нисмо били мали и свега смо се сећали касније – наводи Душанка.

Андрија Мирковић крио од нациста Крцунову сестру

„Мој отац је Милену, сестру Слободана Пенезића Крцуна, крио у нашој породичној кући и била је са нас петоро деце када су нацисти спроводили рације“, сећа се Душанка Герзић. Добривоје Видић у извештају у коме тражи да се Мирковић убије, наводећи ипак да партизанске породице Пенезић, Видаковић, као и Миленко Ковачевић Ткач ургирају да му се поштеди живот јер је “Мирковић несумњиво учинио услуге многим породицама партизана”, али да је то “глупо малограђанско схватање обавезности за услуге које је он учинио”.

Она се сећа када су партизани ушли у Ужице 23. септембра 1944. Каже да њеног оца тада нису ухапсили, већ су га повели са собом када су се повлачили пред Немцима који су долазили из Грчке.

– Одвели су га у Ваљево и тамо је суд донео одлуку да му се одузме 90 одсто имовине, али је пуштен на слободу. Дошао је у Ужице и живео је као слободан човек – каже Душанка.

Како додаје, Бошко Видаковић, један од команданата из Друге пролетерске бригаде, чији је отац био ужички прота и породични пријатељ, долазио је да их упозори.

– Видаковић је ишао и у школу са мојом Аницом. Он је дошао месец дана пре другог хапшења ноћу око поноћи и рекао мом оцу да треба да се склони – наводи Душанка.

Она тешко говори када описује како су партизани 2. априла 1945. дошли по њеног оца, јер га је тад последњи пут видела.

– Дошли су док је нас 11 ручало у бакиној кући. Рекли су му да пође са њима, јер још наводно треба да им преда неку имовину. Бака је почела да плаче, а ми деца нисмо. Отац је рекао баки: “Не брини ништа, они су добри људи”, а водили су га у смрт. Толико је био наивно добар – сећа се Душанка.

Она каже да неколико дана нису знали шта је са оцем, док им неко није јавио да су га из подрума куће где се сместила Озна пребацили у затвор у граду.

– Моја сестра Олга отишла је да види где је тата. Када је дошла до чувара затвора, дали су јој татино одело, а она му је понела храну. Пала је у несвест и никада се није психички опоравила до смрти, пре пет месеци у 89. години живота. Ми ни данас не знамо где је и како убијен – наводи Душанка.

Андрија Мирковић је рехабилитован пре неколико година и бројни Ужичани су се тада скупили у Градској скупштини да дају изјаве у прилог рехабилитацији. Породици никада није враћена имовина. Мирковићев гроб није познат, док је Добривоје Видић сахрањен у Алеји заслужних грађана на београдском Новом гробљу 1992.

Ко је био Добривоје Видић (1918-1992)

У рату је био секретар Окружног комитета Комунистичке партије у Ужицу и члан Агитпропа (агитационо-пропагандне комисије) Централног комитета КП, док је после рата постао Члан ЦК КП Србије, па потом амбасадор Југославије у Лондону, Бурми и Москви, представник Југославије у УН, члан Председништва СФРЈ и председник Председништва Србије.

(Блиц)