Прочитај ми чланакТежак црвени печат је уз тресак ударио по пасошу човека испред мене. Повукла сам кофер и стала пред жуту линију. Држала сам српски пасош као молитвеник. Превалила сам 10.000 километара.
Морам да пређем кинеску границу. Пара за повратну карту немам. Осим питања полиције на шалтерима, владала је мртва тишина. Одавно је прошла поноћ на аеродрому у Пекингу.
Дошао је ред на мене да станем пред контролу. Униформисани Кинез иза стакла је видео грб и ћирилични натпис и осмехнуо се. Србија је једна од ретких земаља у свету којој не треба виза за Кину. Без иједног питања прошла сам контролу и закорачила у потпуно другачији свет.
Љубазност
Када сам добила позив кинеског министарства спољних послова да као новинар представник Србије будем део медијске делегације земаља Централне и Источне Европе, нисам знала шта ме чека. Замишљала сам ову далеку земљу као милион пута увећани блок 70, у којој ће неко пробати или нешто да прода мени или некако да прода мене. Сада се стидим свог незнања. Док су кола секла аутопут са шест трака, окретала сам се као шипарица која је први пут у дискотеци. Са зграда високих преко четрдесет спратова неонски натписи величине просечне српске ламеле вриштали су на ноћ. Збуњено сам гледала у симболе. Једно је када не знаш ни реч неког језика, сасвим друго када не знаш ни слово. Искорачила сам из аутомобила у широки булевар право пред рикшу. Возач је гласно затрубио и пролетео поред мене уз одсечан повик на кинеском. Дороти, више нисмо у Канзасу.
Испод мене зујао је мегалополис. Вишеспратнице и дрвореди су се смењивали као слојеви бајадере, повезане надвожњацима испод којих су као на изложби аутомобила сијала луксузна кола, беџеви најјаче светске економије. Бицикли су јурили стазама поред плочника на којима, на моје запрепашћење, није било велике гужве. Кина мирише на зачине, вољу и успех.
Обишла сам пола Европе, али нигде се нисам осећала овако безбедно нити овако добродошло. Кинези су радознали и готово без изузетка невероватно љубазни. Ако их питате за правац, толико ће се трудити да вам објасне где да идете да ће кренути са вама иако им то уопште није успут.
Нема стреса
Енглески је изван Шангаја редак луксуз, али иако у мањим локалима неће знати шта значи „еспресо“, одлично знају шта значи „но стрес“. Парадоксално, у граду које насељава преко 23 милиона људи нема журбе. Кинези се не свађају. Лагано шетају. Лагано једу. Лагано варе док пијуцкају трећу шољу чаја. Подсећају на неке необичне Војвођане који су имали миленијуме да као најстарија светска цивилизација угланцају свој стил живота као парче најфинијег порцелана.
Ходала сам пуна поштовања Великим кинеским зидом и огромним булеварима Пекинга, Шангаја, Шенжена и Гуанџоа свесна да их је изградила иста сила – непобедива кинеска упорност. Жеђ за знањем. Жеђ за усавршавањем. Вековно васпитање да се иде напред. Шенжен је од градића са 30.000 становника за 20 година постао метропола од 20 милиона људи и преко 2.000 облакодера који светлошчу могу да постиде Париз.
Монсунска ноћ
После седам аеродрома и десет дана у Кини стајала сам наслоњена на стакло прозора на четрдесетом спрату хотела у Гуанџоу. Монсун је квасио спарну ноћ и нисам могла да заспим. Ускоро је, уосталом, био заказан и лет за повратак. Посматрала сам милион тачкица, светлосна саћа облакодера и спирале огромних обилазница. Једна тачка се издвојила из мора светала. Велики танкер је испловио из највеће јужне луке, теглећи тоне у сусрет даљини. Ако су плућа планете у Амазону, онда је срце у Кини. Срце које пумпа робу у чељуст гладног новог света, који ушушкан даљином не схвата да живи у њеном ритму.
Кинеске навике
Кинези не причају о здравом животу – они га живе. Скоро је немогуће видети гојазног Кинеза. Исхрана им је без шећера и теста, хлеб скоро да не једу, а слаткиш им је – воће. Обиље поврћа уносе уз све оброке, увек распоређене у седам, дванаест и најкасније шест сати по подне.
Знаменитост Кине која стаје на тањир – храна
Кинеска храна је толико разноврсна и комплексна да заслужује посебан текст. Први пут када пробате праву кинеску храну, имаћете порив да одете у бар пола ресторана у Београду и тражите паре назад. Пилетина не сме да буде сува, стапа се за зачинима док не почне да се топи у устима, а однос меса, поврћа и пиринча је увек у корист здравијег. Кинези у приобаљу имају посебну наклоност према риби и морским плодовима и спремају их маестрално, тако да нећете хтети ништа масније. Имала сам привилегију да пробам пекиншку патку баш у ресторану у којем је настала, а ово јело је толико познато да је заштићено законом и следи вам сертификат са серијским бројем патке коју сте пробали. Служи се у тесту сличном палачинки и има јединствен укус меког и сочног меса.
Битно је напоменути да љубитељи љутог спреме непца – сечуан сос у Кини је бар пет пута јачи од овог у Србији, па ћете га се, ако претерате као ја, дуго и врло живописно сећати.
