Прочитај ми чланак

Статут Војводине – „удружена“ неуставност

0

skupstina-vojvodine-vojvodina-parlament-beta-dragan-gojic-jpg_660x330

(Драгољуб Збиљић)

Супротност члана 26. Статута АПВ о „латиничком писму“ у српском језику потврђена у Одлуци Уставног суда Србије на седници од 5. децембра 2013. године. Остало је још да се и лингвисти у решењу питања писма повинују одредби из Устава Србије, заснованој на пракси једноазбучја у једном језику у целом свету. На вишеструка претходна детаљна упозорења из Удружења „Ћирилица“ челници државних и покрајинских институција и Скупштине Војводине и Скупштине Србије једнако се ничим нису обазирали.

У четвртак, 19. децембра 2013. Уставни суд Србије упутио је допис Удружењу „Ћирилица“, као иницијатору за претресање и Уставном суду Србије Члана 26. Статута Војводине, за који смо доказивали да је неусклађен с надређеним му Чланом 10. Устава Србије о језику и писму. Наиме, у реченом члану Устава Србије службени језик српски везан је, у складу с праксом у целом свету, за једно – српско ћириличко писмо. Супротно томе, Статут Покрајине  Војводине увео је и друго писмо за српски језик – хрватско латиничко писмо.

На седници Уставног суда, после претходно одржане расправе у којој смо и ми учествовали поводом наше иницијативе за оцену уставности одредбе посебно у Члану 26. Статута Војводине о српском језику и „латиничком писму“, донета је Одлука којом „Утврђује се да нису у сагласности са Уставом следеће одредбе Статута Аутономне Покрајине Војводине (,Службени лист АПВ‘, број 17/09)…“ Ту је наведена трећина свих неуставних чланова у Статуту у целини или у појединим ставовима. Један од више неуставних чланова наведене су и „одредбе члана 26“, који је оспорен у неуставном одређењу хрватског „латиничког писма“ за писање језика Срба, иако Устав Србије у реченом Члану 10. одређује да су у „службеној употреби српски језик и ћириличко писмо“, чиме је Устав Срвије у тој одредби усаглашен с праксом целога света у коме се ниједан народ други народ у свом језику не дели на два или више писама.

Уставни суд је одлагао да донесе ову Одлуку о неуставности Статута мало дуже него што се очекивало. Вероватно је требало сачекати да са сцене оде власт која је у Скупштини Србије одобрила Статут АПВ, неуставан у више одредаба, па и у овој одредби о неуставном двоазбучју у језику Срба (српска ћирилица и хрватска латиница), што је у време комунистичке владавине послужило за давање предности хрватском писму и у Србији, чиме је Србија полатиничена и данас у преко 90 одсто употребе српскога језика.

cirilica1

Српски народ је тако преко школе и у свакодневном животу претрпео насилно и заблудно, штетно, полатиничење после Новосадског договора о српскохрватском, односно хрватскосрпском језику и писму (1954), чиме је хрватско писмо означено у конспиративном налогу као оно писмо којим ће се „постепено“ српска ћирилица заменити и сви Срби коначно полатиничити. То је рађено „испод жита“, по политичким налозима власти, па је у пракси важила досетка злоупотребљених српских сербокроатиста који су добили задатак да објашњавају погрешном применом 3. тачке Закључака Договора о „равоправности писама“, па је спровођено наложено да су Срби били „равноправни“ у писму и када је ћирилица била замењена (хрватском) латиницом.

Та насилна и лукава заблудна игра о „алтернативности писама“ и „равноправности“ српске ћирилице и кад се она избаци из употребе није се окончала ни данас иако је та неправда према Србима и ћирилици формално укинута још 1990. у тадашњем Уставу Србије, а коначно, још јасније новим Уставом Србије из 2006. године. Међутим, како је писмо умногоме последица наметнуте навике Срба у школама и у свакодневним исписима у јавности на туђе (хрватско) латиничко писмо, Србима се и дан-данас ни у Србији још не дозвољава српски језик свуда на српском писму, па је цела Србија и данас, неуставно, све више латиничка земља, што до 1954. године није била.

Статутописци у Војводини су од нас, пре одлучивања у Скупштини Војводине о неизбежности у поштовања Члана 10. Устава Србије и брисању њиховог предлога о „латиничком писму српскога језика“, добили више упозорења и објашњења да ће направити и усвојити неуставну одредбу о писму у српском језику, они не само да нас нису удостојили пријемом на разговор о томе него нам председник Извршног већа Војводине и Скупштине Војводине нису хтели ни писмено обавестити о судбини наших упозорења. Стога су одлучили да прекрше Устав и поред јасних упозорења од нас из Удружења „Ћирилица“ да ће таквом одредбом свесно погазити Устав Србије.

А да чудо буде још веће, из „Ћирилице“ смо пре одобрења овог неуставног Статута писали и слали више пута детаљна објашњења свим политичарима и државницима зашто Скупштина Србије не сме да одобри Члан 26. Статута о „латиници у српском језику“, ниједан од политичара и државника тим поводом не само да нас није примио на разговор него нам нико није ништа тим поводом одговорио.

Дакле, у кршењу Члана 10. Устава Србије у Члану 26. Статута Војводине вили су чврсто и једнако снажно удружени највише власти у целој Србији с покрајинским властима. И једино у тој удружености је могао да прође неуставан Члан 26. Статута Војводине, али и други чланови Статута.Дакле, реч је била о „удруженој“ неуставности.

 Ово је велики (уставан) корак у спасавању српске азбуке. Али то није довољно. Предстоји убеђивање српских научних институција за српски језик и писмо и лингвиста у њима да и они имају обавезу да усагласе решење питања писма не само с Чланом 10. Устава Србије (ћириличко једноазбучје). Од њих се очекује да схвате да у спровођењу уставних одредаба нико није изузет, јер не постоје ни у једној држави два устава, да би лингвисти у једном били изузети из спровођења уставних одредаба. Није реч само о обавези на једноазбучје у Уставу Србије и само у Србији. Општа је светска пракса без изузетка у одређивању писма за сваки појединачан језик.

Нигде није, као данас у српској лингвистици, примена два писма за један језик, јер је то неприродно и иеодрживо за појединачан језик. Нигде се више, осим код Срба, не дозвољава графијска деоба једног народа у писму. Зато нам и нестаје српска азбука јер јој је неприродно  одузет суверенитет у језику смишљено, а не случајно, у корист туђег (хрватског) писма. Циљ је одавно постављен: заменити српску ћирилицу хрватском латиницом, и то бет иједног корисног разлога.

  (Србин.инфо)