Прочитај ми чланак
Иако је био неписмен, велики српски кнез Милош Обреновић је итекако знао како и водио рачуна о својој земљи. Захваљујући управо њему, по завршетку Другог српског устанка, кнез Милош успева да од рушевина тадашњег Београда, направи такорећи праву европску престоницу. Мада су многи сумњали у његов успех, српски кнез их је врло брзо разуверио.
Како у то доба у напаћеној Србији и није било довољно стручњака, кнез Милош је ангажовао градитеље ван граница тадашње Србије. Тако је један од главних неимара новог Београда био Словак по имену Франц Јанке.
А оставио је Милош велики број грађевина свом народу… У овом периоду су изграђене: царинарница у Карађорђевој улици, чувена Ђумуркана, која је послужила и за одржавање првих позоришних представа у тадашњем Београду. Реч је о првом београдском позоришту, такозваном “Театру на Ђумруку”.
Занимљиво је да је у овом периоду изграђена и прва пивара и то на углу данашњих улица Балканске и Адмирала Гепрата. Нажалост, ова грађевина није очувана.
Такође, у периоду Милошеве владавине, Хаџи Никола Живковић организује градњу куће Петра Ичка, која је нажалост порушена током ратова.
Оно по чему сви Београђани и посетиоци главног града Србије знају овог владара је свакако његов конак и конак кнегиње Љубице, његове супруге. Али не треба заборавити ни Амам кнеза Милоша, који се налази у улици Адмирала Гепрата и очуван је до данас. Саграђен је 1836. године, а прављен је потпуно према свим принципима градње турског купатила. Ова грађевина је у то доба чинила део дворског комплекса синова кнеза Милоша, Милана и Михаила. Иако није реч о великој грађевини, у њеном саставу се налазило све што је тада садржао један амам. Служила је за опуштање и одмор.
На територији данашње општине Стари град, у непосредној близини Саборне цркве и зграде Патријаршије Српске Православне Цркве налази се конак кнегиње Љубице Обреновић. Овај конак је изграђен у периоду од 1829. до 1831. године. По налогу тадашњег кнеза Србије, Милоша Обреновића, радове на конаку је надгледао поменути Хаџи Никола Живковић, који се сматра “пиониром српског неимарства у првој половини 19. века”. Намена ове грађевине је била за становање саме кнегиње, али и њених синова, Милана и Михаила. Занимљиво је да је конак истовремено требало да буде и нека врста двора за примање гостију. Конак је оуван до данас и налази се у саставу Музеја града Београда. Сталну поставку конака представља оригинални намештај, који је такође очуван.
Друга знаменита грађевина је конак који је кнез градио за себе, у прелепом амбијенту Топчидера. Поред тога што је кнез Милош овде провео последње године свог живота, овај конак је чувен и по платану који се налази испред самог конака. Иако се са сигурношћу не зна његова старост, процењује се да има више од 160 година, те је као такав стављен под заштиту државе као природна реткост. У самом конаку се налази стална поставка везана за Први српски устанак.
Иако је кнез Милош остао упамћен по ова два здања, не треба заборавити ни да се најстарија београдска кафана, чувени “Знак питања”, налази у кући која је била својина управо кнеза Милоша. Наиме, кућа је саграђена 1823. године, кнез Милош је поклања свом трговачком конзулу, Науму Ичку. Само пар година касније, Наумов зет, Ећим Тома Костић отвара кафану у приземљу куће.
(Башта Балкана)
