Прочитај ми чланак
(Александар Б. Ђикић)
Нигде се не пије боља кафа него у Риму, а нигде у Риму као у Виа дел` Корсо код Ђузепеа. Е, ту случајно упознах Антонија, историчара уметности, експерта за античку Грчку и Рим, али баш експерта. Тај зна тачно колико је љубавника имала Неронова тетка или колико се пута чекићем по палцу ударио Фидија док је клепао Зевса. Пита ме човек одакле сам, а онда каже да познаје једног филмског редитеља из Србије, па рече име једног од наших најпопуларнијих редитеља млађе-средње генерације.
Кажем да сам на потпуно другим идеолошким позицијама од тог редитеља и да ме такви анти-Срби не занимају. „У праву сте, каже Антонио, био је мој гост десет дана, и мени је ишао помало на нерве. Знате, сви ми Италијани до једнога, са гнушањем гледамо и изјашњавамо се о нашој влади и њеној политици. Али никада нећете чути Италијана да лоше говори о Италији! А овај ваш редитељ ми је много тога лошег причао о Србији, а ја добро познајем српску историју и знам да Србија не заслужује да се о њој лоше прича, а поготову да то ради неки српски интелектуалац.“
Дакле, о сопственој држави коју су стварали знојем и крвљу милиони Срба, један српски интелектуалац, и то не ботаничар него неко ко преко масовних медија преноси поруке јавности, и домаћој и иностраној, говори ружно јер заиста тако о својој држави мисли. Када те ружне мисли и ставове пренесе на филмско платно или ТВ екран, преносећи лошу поруку, то се већ не може подвести под уметничку слободу. То је злоупотреба уметности у политичке сврхе.
Нажалост, ово није усамљени случај, или што би стара српска пословица рекла: „Да је сам, вук би га појео“. Али није сам. Наша политичка сцена, уметничка сцена, такозвани „невладин сектор“, дипломатија… пуни су таквих србомрзаца. Медији су буквално преплављени особама које наступају са антисрпских становишта. Наравно не би то било толико озбиљан проблем да та аутошовинистичка опција нема монопол над медијима у Србији.
У Србији је општи утисак да никада није било овако апсолутне блокаде медија као што је данас. Чак и деведесетих, за које се често у Србији може чути да су биле синоним за диктатуру и медијску блокаду, увек је постојао барем један електронски и више штампаних медија чија је уређивачка политика одударала од званичне политике. Данас нема ниједног медија који пркоси мејнстриму. У последње време су чак и интернет портали који одударају од званичне политике у опасности јер је евидентно њихово ометање, а то се врло вероватно ради по налогу неког центра моћи било из Србије, иностранства или неке амбасаде у Београду.
Данас је мало непознаница у Србији. Све оно чему се некада прилепљивала етикета „теорије завере“ данас се одвија пред нашим очима. Дакле, престало је да буде теорија и постало пракса. Тако је то са теоријама. Сада је потпуно јасно да су медији у Србији под управом западних сила и то више нико и не крије. Не крију то ни власници медија, а све и да крију, након објављивања Викиликсових депеша то више није никаква тајна.
Задатак медија у Србији је да обезбеде лагодно спровођење политике земаља из којих долазе њихови власници, а које имају зле намере према Србији. Стога је уређивачка политика медија у Србији (намерно не кажем „српских“) усмерена на затирање културног и верског наслеђа, затирање породичног наслеђа и, изнад свега, омогућавање протагонистима антисрпске политике да непрестаним појављивањем и понављањем лажљивих изјава како, наводно, они све најбоље раде у интересу Србије. То се чини по правилу да сто пута поновљена лаж постаје истина. И код просечног српског гласача то се и показало као прилично тачно.
Не желим да улазим у детаљно описивање садржаја које медији у Србији пласирају, само ћу рећи да се ради о свеколикој моралној, културној, цивилизацијској и политичкој прљавштини. Е та прљавштина омогућава да се води политика, пред нашим заслепљеним очима, која је супротна државним и националним интересима, а да ми то све ћутке посматрамо. Протагонисте те политике најбоље описује реплика из једног филма о прљавом инспектору Харију Калахану: „Зашто те зову Прљави Хари?“ – „Зато што се у прљавштини добро осећам!“ Е због тога медији морају да одржавају горепоменуту прљавштину, како би се српски Прљави Хари комотно осећао.
Стога је недавно јавност у Србији зачудила изјава руског амбасадора у Београду А.В. Чепурина да је „Косово српско питање, да Србија сама мора да одреди шта је њена политика и да не сме дозволити да јој било ко намеће другу политику“. Многи су то прокоментарисали како је претходни амбасадор Конузин коначно „скинуо“ ситуацију у Србији, а сада Русија шаље амбасадора који не разуме до краја о чему се ради, и да тек треба да упозна српску стварност. Наравно да не сумњамо у добронамерност господина Чепурина, али изјавити да „Србија сама треба нешто да одлучи“, а знати како се, и ко у Србији одлучује, заиста би могло зачудити.
Србија је одлучила на прошлогодишњим изборима и гласала политичку опцију којој је приоритет очување Косова и Метохије, а не ЕУ. То што су се протагонисти те политике преко ноћи преумили, то је нешто друго. Али Србија је одлучила баш како је наведено. Међутим, снажна медијска кампања покушава (и судећи по рејтингу странака и успева) да избрише из видокруга то за шта је Србија гласала, те промовише тезу да Србији нема живота без ЕУ и да је зарад чланства у ЕУ нормално предавати део по део територије, задуживати се енормно и отуђивати сопствене ресурсе.
Друга теза која се жели медијима пласирати у јавно мњење је наглашена југоносталгија, англо и германофилија. Русија је у тој подели карата другоразредна држава и другоразредни партнер Србије, која је такође у другом плану. То и не чуди с обзиром на то да знамо ко су власници медија и ко формира јавно мњење (а о влади и да не говоримо). Срећна је околност што је и даље велика већина Срба привржена Русији, али били су и Црногорци „српски спартанци“, па ево до чега су их довели мајстори манипулације.
Ово већ прилично дуго траје и многи се питају да ли је уопште Русији стало до Србије и колико? Па и ако није стало до Србије, сигурно јесте до сопствених – руских интереса. Недавни сусрети руских и српских званичника открили су нам да се велика битка води око тога да се „Јужни ток“ уопште реализује. Чак се помињу и поједини министри у влади Србије који лобирају да се „Јужни ток“ не реализује, што би за Русију била велика штета, а за Србију права катастрофа.
Све ово ми не бисмо знали да није било недавних посета руских званичника, јер не постоји слобода медија, а било је немогуће сакрити да у Београду борави један Шојгу на пример. Дозвола за градњу овог капиталног објекта јесте издата, али барем у Србији нико не верује да ће градња ићи „глатко“, без непрестаних опструкција. Ево, ових дана се нешто чак и Енглези јављају у вези са „Јужним током“, а енглеско ангажовање у Србији никад ништа доброг донело није.
Кажем, ми то не бисмо знали јер улога медија у Србији није да информишу, већ да буду продужена рука власти, а која је опет продужена рука западних сила. И на овом месту бисмо се могли запитати: Како то да Русији оваква спрега медија у Србији и западних центара моћи не смета? Зар јој не смета да тим небом царују Немци, Хрвати, Американци..? Да ли је икада Русија размишљала о томе да се активније појави на медијском небу Србије? Ми то не знамо, али оно што знамо је да је у овом погледу Русија у дебелој дефанзиви, а то може бити штетно и за њу, а о Србији самој да и не говоримо. Јавност у Србији нема појма колико руских инвестиција у Србији има и колико су оне капиталне, али зато врло добро зна сваку инвестицију из Немачке у Војводини, па макар била и хиљаду евра.
Ако је Русија успела да растури у парампарчад концепцију једне медијске империје какав је CNN, отварањем канала RussiaToday, шта или ко јој смета да у Србији отвори барем један канал? Сумњам да би РРА смела Русији да каже – ЊЕТ! И да се не ставимо на страну ни Русије а ни запада, када се ради о медијима у Србији, зар не би било добро да можемо да чујемо и другу страну? Без тога имаћемо диктатуру. У Србији нема тих снага које својим политичким, а пре свега финансијским ресурсима, могу да отворе један ТВ канал. То власт једноставно неће допустити. Али, ако је Русији заиста стало до Србије, а требало би да је тако, зашто се не одлучи на такав потез, чиме би се и политичка клима, а последично и економска, у Србији знатно поправила. Ако могу Немци у Србији да имају десет медија, зашто Руси не би имали барем један? Нејасна је та руска пасивност, а у овом тренутку озбиљније ангажовање Русије по овом питању се чини неопходним, па ишла Србија у ЕУ или не.
Коначно, шта год ко мислио о Русији, волео је, плашио је се или мрзео, мора узети у обзир чињеницу да већина Срба где год живели, у Русима виде себи близак народ и Русију виде као једину суперсилу наклоњену Србији. Стога је прилично чудно да поред огромних инвестиција у Србији Русија не инвестира у медијској сфери, чиме посредно штити и своје инвестиције у привреди.
Ове године Срби обележавају 200 година од рођења највећег српског песника Петра Другог Петровића Његоша. Његош је на трону наследио свога стрица Светог Петра Цетињског. Будући врло млад, на самртном одру тражио је савет од умирућег стрица. И последње речи великог српског свеца су биле: „Ја ти више не могу помоћи ништа, но ти ове најпосљедње ријечи од мене; моли се Богу и држи се Русије“. Да ли се Срби придржавају овог савета св. Петра Цетињског процените сами. А да ли би и Руси могли мало да припомогну, то остаје њима да процене.
(НСПМ)
